Nova iskra

— 12 -

љајте се тачно но њему, и ништа вам друго не треба". И она ее тачно унрављала. У гомили књига пређашње учитељице нашла је оне што су јој од потребе. Маничка је у вече седела и спремала се. Пажљиво је гледала у кљигу и читала, читала . . . Првога вечера то је читање доведе до очајања. Прочитала је једаннут, двапут, трипут, али није ништа разумела. — А гле — све обичне речи, разумљиве, и предмет обичан — бели медвед, а ништа не могу да схватим. Мама, ја штампано не умем да читам, т. ј. ие да читам, него да разумем! Треба се на то навикнути. И опет је пажљиво читала, док најзад, у досади, не заклопи књигу, те с-таде гневно ходати по соби. — Бели медвед! Што ће њима бели медвед ? И зар то не нонижава? И ја да се снремам за лекције којекаквим нрљавим дивљацима! — И ја не знам зашто ће им баш бели медвед ? расуђивала, је Зииаида Петровна, старајући се да се сложи са тоном своје кћери. —- Соћате ли се, мама, како смо ми весело живели без тог белог медведа, зар не ? 0, то је страшан ирекор, и она све само тим завршује: поведи говор о чему хоћеш, увек ће га окренути на нрошлост. И откуд у ње толико злоће? А била је тако добродушна и весела брбљавица. Откуда? У један мах тако се променила, као да је постала сасвим друкчија. —' Аритметика, одузимање: седам одузети од десет. Седам од нуле — не може; узајмићу једну јединицу од десетица т. ј. десетицу т. ј. десст јединица. За што узајмљивати и за што десет јединица, и за што не може седам од иуле, него од десетице? Све им то треба објаснити, тим дивљацима са прљавим носовила које бришу рукавима од кошуља. А како и да им објасни, када то ни она сама не разуме јасно? — Дела ме ти научи, ти мати! јетко-шаљивим гласом рече Маничка Зинаиди Петровној. А Зинаида уздахпу. Како би она? Кад је то себе било, кад је она учила одузимање! Има већ тридесет година. Па ипак, мало по мало, научи се Маничка да и „штампано чита" и некако је објаснила одузимање. Власти се није иредстављила. То је у име њихово урадила Хивра. А иије се ни власт појављивала. Нико се о њој није сгарао. Хивра је била код баћушке (попе) и јавила му да је дошла нова учитељица. — Па . . . је ли већ почела ? упита стари баћушка. — Почела је. Чудни људи! И Хивра исприча све што је видела, споменула је и дрскоет девојчину у разговору с матером, о чудним светњацима који ни за што нису, па и о томо, како мати често плаче, а кћи но читаве сахате седи на једном месту, не мичући се, па и о томе како су доиста пука сиротиња, јер ничега немају. Баћушка рече: — Нека раде како знају! Али није лепо што нису дошле мени — свештенику, али, у осталом, то је њихова

ствар. Сад Ку у школу на Катихизис, на Кемо се нознати. Мимогредом сврну Хивра и кмету, па и њему рече то исто. А кмет одговори: — Шта ме се тиче што су чудњаци! Нека живе како хоће, а ја ћу како је мене воља. Ти их слушај, Хивра, јер ти је служба таква. Говорила је Хивра и са другим сељацима и женама. Већи је део мислио, да су то буди какве несрећнице: у граду им није уналило, на дошле овамо. — Што се тиче спахије, био је човек сасвим заузет двема стварима: својим свињским обором и ловом на вукове по околини, на које је често подизао хајку. Кад су му казали (то му је иопа казао), да је дошла нова учитељица, он се зачуди и запита: — Шта? Зар је она пређашња отишла? — Умрла је још у августу! одговори му баћушка. — Не може бити ? Ама, зар умрла ? Нисам зиао! — 0, баћушко, заборавих да вам кажем каквог су ми вепра послали из Пеште! Да прсте облпжем! Сад ћемо имати нов сој. Хоћете ли нослати своју крмачу? А од чега је умрла? — Изгледа, од јехтике . . . А беше красна девојка, кротка и одана своме послу . . . Бих драге воље, само ако ви немате што против . . . — Односно чега? — Односно крмаче. Хтео бих збиља бољи сој. А какав је, — од дебелих? — Можете мислите: као да је од самог сала изливен. Па крунан, кажем вам, као коњ . . . Ако не верујете, видите сами . . . Хоћете ? Хајдемо! Спахија Марков стамен, плећат, трбушат, са дугим брковима и обријаним образима и нодбратком, са косом накострешеном и несавитллвом, још је неожењен, и ако је у четрдесетим годинама, а сачувао је и до даиас војничке навике и манире. Говорио је гласно, одсечно, волсо је снажне речи, волео је женске за којима је могао ићи, а нрезирао 1е оно којима је требало женити се или се само удварати. — Ја ипак мислим да би јој требало препоручити, да вам се представи као школском надзорнику, — рече баћушка идући но путу ка обору. — А зар сам ја надзорник? Гле, молим те! Сасвим сам заборавио! . . . А каква је. .. лепушкаста ? — Видео сам је само мимоходом. Али изгледа да је скромна и акуратна. — Хм! — С њом је и њезина мати . . . Кажу да је нека чудна жена. — Мајка? Њу ћемо свињама! На том се ограничнло све интересовање школског надзорника о новој учитељици. Свештеиик се најзад снреми да пође на Катихизис. Предавао је у присуству Маничке, али, по људској слабости, највише је погледао у учитељицу. Хтео је да баш добро умотри, каква је, како се држи и како се понашаНашао је, да је учитељица доиста „скромна и акуратна";