Nova iskra

ЈГод Црвенкм ^рстом у Срби]и 1876.

вих дана је један од наших дневних листова покренуо миеао да ее на дан заузећа Ниша прослави двадесетпетогодишњица наших последњих ратова за ослобођење. Ја одавде не могу судпти, хоће ли се та мисао поменутом приликом и остварити, и ако ми изгледа да је прилично позно покренута. Мислии, међутим, да би је због краткоће времена ваљало одложити и спојити с двадесетпетогодншњицом обновљења српске краљевине, и то из више разлога, чијем навођењу овде није место.

$

ШШШШШ | Ш • ^^®И!

Лујиза Јелисавета Мак Лафлии

биле су год. 1870. и 1871. како код немачких, тако и код Француских рањеника, а год. 1876. у Србији, и то наизменце: најире на Дрини, затим у Доњем Милановцу, па онда у Параћину и Београду. 0 свему томе сведоче и њихова одличја: саиитетско-војнички крст Хесен-Дармштата, почасни крсг Францускога Црвеног Крста, немачка ратпа медаља и таковскн витешки крст, којему, као што се на сликама (из год. 1877.) види, обе, са свим умесно, дају почасно место на својим заслужним грудимз. Своје утиске из ових ратова оие су објављивале у нарочитим књигама. Они из Србије изишли су већ одмах 1877 г., у Лондону (Ттз{;еу ВгоШегз) под насловом 8егшсе ж Зегуга ип&ег 1ће геп сгозз, ћу Етта Мапа Реагбоп апс! Јмта ШтмШћ Мс 1/аидћМп (в. 8°, стр. 367).

шиш минмиии

нннншнн

Ема Марија Пирсон

&

Ових дана међутим мене је у Вечитом Граду, добротом једне госпође, случај нанео да познам једну постарију госпо1 )Ицу, која се с особитим задовољством сећа тих наших ратова, и која даиас у тим усиоменама поиајвшие и живи. Госпођици Лујизи Јелисавети Мак-Ла®лин сад је већ шездесет и шест година. Њеној нераздвојној другарици Еми Марији Пирсон било је шездесет и пет година кад је 1898 г., крајем маја умрла и сахрањена у Флоренцији. Обе из врло добрих енглеских породица, оне су своје најлепше године иосветиле рањеницима палим по европским бојиштима за свету ствар Отаџбине и Хришћанства, и

Неки нарочити осећај особитога ноштовања уливају вам све странице и сви редови у овој књизи, чак и онда, кад у њима прочитате за нас и коју непријатну ствар. А како и да не, кад читалац од нрвог почетка осећа да се све то пише с најдубљим уверењем, да о самим делом осведоченим симнатијама и не говоримо. Ја не знам: има ли наша Народиа Библиотека ово дело, и да ли га има иаш Црвени Крст? Ако не, нека се постарају набавити га док је још томе време, јер ће кроз коју годину бити врло велика реткост. Вероватно је да ће га наћи код госп. Филипа Христића, код госн. Николе Хаџи-Томе,