Nova iskra

Уеамљеноет - РЕ 1АМАВТШЕ -

есто на планини, у растовом хладу, Када сунце леже, жалосно ја седам ; Погледи се моји .ка даљини краду, Чију слику доле испод себе гледам. Овде хучи река и пенуша вале, Вијуга, губи се кроз далеку тмину; Тамо, мирне воде шире се заспале Где се вечерњача дилсе у висину, Сутон још нам баца блес последњег зрака Врх планина тамних, крунисаних "лугом ; И ваздушна кола краљице нам мрака Пењу се, и беле хоризонат кругом.

тим из тиха с готске куле ооно, Тајанствено звуци по ваздуху лете: И застаје путник, а сеоско звоно Са сутонском хуком спаја песме свеге. Ну, ни чар ни занос ових слика, људи, Не осећа душа равнодушне жртве, Ја посматрам земљу ко душу што блуди : Сунце живих бића не загрева мртве. Залуд с брега на брег, са жељним погледом, Од севера к југу, од зоре до таме, Ја кроз бескрај широм све прегледам редом, И велим: Баш нигде срећа нема за ме. Шта ми чине доље пуне кућа, вила? Та таштина празна за ме чар је нема. Реке, стење, шуме и осамо мила, Све је пустош када једног створа нема! Кад се рађа сунце, када стиже мети, На ведроме небу, или сред маглишта, Равнодушним оком пратим га где лети: Нашто сунца, кад ја"више нећу ништа. На Атланском Онеану

Кад би га могао пратити дуж лета, Само би пустиње глед'о препун гнева, Ја не тражим ништа од огромног света; Ја не желим ништа што сунце загрева. Али можда преко његових граница, Где истинско сунце друга неба згрева, Остатке ми слабе кад прими земљица, Све би оно вид'о што толико снева'; Ту бих се опио, о жељни извори! Ту наш'о и наду и .шубав, лепоту, И сневано добро за чим душа гори, Ком имена нема у овом животу! На крилима .зоре што и ја не могу Да се винем жељи незнаној што бега! На землш изгнанства зар још требам Богу? Ја са земљом немам сроднога ничега. Кад из шума листак у ливаду слети, Из доље га ветар отргне вечерњи ; Ја том лисгу личим увелом што лети : Носите и мене ветрови северни! Ст. К. ПавловиБ

■