Nova iskra

— 78 —

зивала пуно интересовање нрема свима сеоским сплеткама и догађајићима што су љих занимали. Снахија је у почетку познанства беше готово уплашио својом неотесаношКу, али су се сад већ толико приближили, да јој више није непријатна шетња с њим испод руке по малом попину врту. — Не разумем, за што још пи до сада ниси отишла пони! — настави Зинаида Петровна: То је, збиља, незгодно! Он предаје веронауку, ја им одлазим, а ти ни једаннут, па се чак ниси ни познала с њима... Уверавам те, да они ни по чему нису тако рђаво друштво као што ти мислиш . . . Могли би те забављати. . . — А нарочито онај свињар и школски надзорник! — Вар не? —- А шта то треба да значи? Узалуд се о њему тако изражаваш ?... То је човек угледан и љубазан. Шта више, веома љубазан човек! — Ха, ха, ха! — у један мах се звонко и, као што се учини Зинаиди Петровној, увредљиво засмеја Маничка. — Шта је ту смешно ? Не разумем!. . . увређено речо Зинаида Петровна. — Ах, како сам била глупа, како сам била слепа! изразно наглашујући речи проговори Марија Владимировна: — Ништа нисам видела, ништа нисам разумевала ... А сад вас провидим скроз, а то и иије тошко јер сте прозрачни! .. . И само, по чому сам вас то могла иоштовати? Ха, ха, ха! — Али, Маиичка, тако говорити, то је скоро .. . Ја сам мати... То је скоро . . . — После онога што сте са мном урадили, ништа није скоро!. . . Ове што је и најгоре и најувредљивије све је само ваше. И ви сте дужни слушати, јер сте то и заслужили! трепћући очима изговори Маничка. — Ах, да, кад бисте само знали колико је у мени мржње нрема вама. .. према вама обојима . .. чак ми је и самој одвратно.. . Зинаида Нетровпа ућута. Знала је већ и без тога колико је Маничка необично љута на њу. Али сад се против тога не може ништа учинити. Време ће нроћи, па ће и омекшати: време све заглађује. Маничка устаде и пође по соби. Али је то било сасвим незгодно, јер је соба била веома мала; али из тога што је оиа осећала нотребу да, иде ио соби, Зинаида Петровна изведе закључак, да у њезиној глави буја каква нова мисао, мисао ни мало помирљива, те очекиваше буру. Маничка је ћутећи ходала неколико тренутака, па за тим упита не застајући: — Шта мислите, мама, за што Поњаћев не одговара ни .једном речи на моје нисмо ? То је упитала ие оним простим нитачким тоном, већ скоро — тоном оштрог испитивања. Зинаида Петровна нијо то ни по чему очекивала и нађе се у ненрилици шта да одговори. Она је знала за што Поњаћев не одговара: Поњаћев је човек као и сви други. Маничка му се, истина,

била допала, и то је разумљиво; али, дабоме, он се надао и њезину миразу. Мираза је у један мах нестало. А после тога, није он више осамнаестогодишњи младић, да не мисли о својој каријери. А женидбу са ћерком човека који је упропастио туђ капитал и који се једним метком прочуо по целој Русији, не би сваки одобрио. Али о свему овом ништа ие рече Манички. — Питам вас, за што ми ии.је одговорио ? иаваљивала је својим питањем Марија Владимировна. — А Бог ће знати за што ?. .. Зар је мало околпости? — одговори иовлачећи се Зинаида Петровна. Може бити није писмо добио или што друго .. . — Хм . . . Није писмо добио! . . . Како? А зар с'е не сећате његова телеграма? Красан телеграм! „Сажаљевам, али, на жалост, не могу вам номоћи!" И како јо све то брзо разумео и сурово нреокренуо!. . . Какав гад! — Господе, какве речи! —- Ех, речи! Вас речи плаше! И увек сго били такви... А мене не нлаше речи већ увреда... Каквог сам човека волела и љубила, каквом сам се одвратнику поверавала! А ви ништа! Вама је своједно! Присгали сте да му будем веренице и удали бисте ме са задовољством, чак и но помишљајући да га нознате ии оволишно! За то што је леп и пристојно одевен — ои је добар човек и прекрасна прилика за вашу кћер ... 0, кад бих могла свс то заборавити, — не знам шта бих дала за то!... Чујте! — додадо застанувши нред матером: за што ми ништа по причате о тој својој лепотици? — Којој леиотици? — Па о тој . . . Клаудији Антоновној. — А шта да ти причам? —• Па зар нисте мало нре отишли да јој видите портрот?. . . Зипаида Петровна погледа зачуђено. — Зар си слушала? Ниси снавала? — Да . .. Па шта је? Је ли лепа? — Како да ти кажем?... Доиста, тешко мијода одредим ... Зинаиди Петровној било је тошко, не за то што није имала тачно мишљење о снољашности Клаудије Антоновне, већ због тога што сс бојала да јој кћи не изазове нову буру. Знала је како је она расположова нрема пређашњој учитељици, знала је да јој Маничка не допушта да буде лепа, а нарочито лешпа од ње. Али иије било разлога ни лагати, јер се Маничка може врло лако уверити. Реши, дакле, да нозове у помоћ сву дииломатску вештину ума свог. — Видиш, према слици не може се нресудити . . . Слике врло често нетачно представљају . . . Вероватно и овде .. . — Престаните збуњивати се и увијати, сћбге татап . .. Покажите ми слику .. . — Требало би Хивру замолити . . . Она је склонила! — одговори Зинаида Петровниа таким неуверљивнм гла-