Nova iskra

84 -

3 н а к

д оне ноћи решена неуспеха, Што ми уништи сву раскошну наду, Једина што ми још оста утеха У непрекидном, грозничавом раду. И кад се будеш, светла од среће, Са забава^враћала пред зору, Видећеш увек пламен од свеће Кроз завесу на моме прозору . . . То ја још радим . . . Тражим нови храм, Нестрпљив, с чежњом за нечим далеким. Тако до јутра, а тад гасим плам И свладан клонем да немирно спим — —

Београд

А на пролеће, кад одјужи свуд, Запупи лист, воћке цветају; Кад се раздрага и старачка груд, Птице и бубе успролетају, Ја ћу пронаћи жељен храм и свет . . . И ако пођеш, у тај срећни даи, Крај моје куће куда у излет И бациш поглед кроз прозор у стан, Докле напољу трепти живи зрак Ти ћеш, без бола и без осмеха, Видет' унутра свеће кобни знак . .. Због оне ноћи решена неуспеха . . .

М. Симив.

Два говемета - Ј1И€р /Г07Н -

сред ИндијсЕОГ Океана, једног вечера кад је ветар почињао да хуји. Осгала су нам још два кукавна говечета, од дванаест што смо их узели у Сингапуру за пут. Чували смо ова два гшследња, Јер се због рђавих монсунсних ветрова пут сво више отезао. Два кукавна говочета, ослабела, измршала, јадна, с кожом већ огуљеном на испалим костима од непрестаног трљања при љуљању лађе. Од пре много дана. они су се возили на броду у тако бедном положају, остављајући тамо за собом своју пагау на коју их више никад нико неће извести, везани кратким ужетом, за рогово, једно поред другог и обарајући кратко главу сваки пут када би им талас прелио цело тело хладном водом; сетна ока, они су зајодно преживали рђаво сено уквашено сланом водом. Ове јадне животиње биле су осуђене, избрисале унапред без мплости из броја живих створова, али су морале још дуго да трпе про него што их убију; да трпо хладноћу, страх, да се ударају о лађу, да се квасе, да се коче од зиме... Вече о комо говорим било је необично тужно. На мору има много таквих вечери, кад се модре облачине ваљају по обзору где се дан гаси, кад ветар бурно хуји и кад се наговештава несигурна ноћ. И онда, кад се човек осети усамљен усред бескра.јне воде, обузме га нека неодређеиа туга што се никад не може осетити у сумраку на земљи, чак ни на местима најжалоснијим. — И ова два јадна говечета, одрасла по ливадама и испашама, како су била још више осамљена у овим нокретним пустињама

него људи и како нису имала наде као ми, морала су свакојако, и ако им је разум врло неразвијен, осетити на свој начин неку теготу на срцу код оваког сумориог изгледа, и нојасно видети у њему слику сво.је будуће смрти. Иреживела су лагано, као болесници, са својим великим безизразним очима упртим у кобну морску даљину. Један но један, сви њихови другови били су убијени на тим даскама покрај њих; од прилике од ире две недеље они су живели тешње зближени својом самоћом, наслањали се јодно на друго кад со лађа љуљала и трљали се роговима, из пријатељства. И ово где се попе к мени на мостић момак који је имао да се стара о храни, и рече ми оним већ освештаним речима: „Капетане, сад ће се убити један во". Нека ђаво носи тога момка! Дочекао сам га врло рђаво, и ако ваи сваке сумње до њега није било никакво кривице; али баш нпкако нисам имао среће откако смо се кренули па овај пут: увек убијају волове кад сам ја на стражи! . . . То се ради баш испод мостића по коме се шетамо, и узалуд човек одвраћа очи, мисли на нешто друго, гледа пучину, не може да не чује кад гвоздени маљ луни између рогова, посред јаднога чела што је привезано кратким ужетом за, алку на земљи; затим, како се во стропоштава на мост уз крцкање костију. И одмах после тога пире му под кожу, деру га, секу на комаде; јак отужан мирис шири се из распороног бурага и, свуд унаоколо, даске на лађи које су обично тако чисте, укаљане су крвљу и нечистоћом . . . И сад је требало опет убити једно говече. Око боочуга за који ће га привезати, мрнари се порођали у круг,