Nova iskra

- 93 —

X Р 0 Н И К А

јМравк којк злато копају Да човек воли злато, то је стара етвар: златоносна брда и ноља маме људе на крај света, те се пентрају но брдима и гудурама, спавају по снегу, гладују и жеђ трпе, само да би коју прегршт злата више добили; због злата људи се свађају и гину, злато умирује људе, зближава непријатеље, а многа лепотица због злата склизне с правог пута. Док дијаманту треба глачање да буде провидније, то злату није ништа потребио, оно нема мешавине, њему не треба политура, злато је чнсто и од вредности само за се, на њ не утиче време нити га рђа о.једа, ни киселина раствара. Е па за то га људи и цене, зато га траже и отимају се о њега. Али је значајно да има и животиња које га тако исто траже и цене баш као и људи. Те су животнње једна врсга мрави којих има у Америци. Ва те златоносне мраве знали су још и стари Грци и Индијанци, што се видн из прича, које се код њих налазе, о мравима ко.ји злато копају, и што се у новије доба изнашло да таквих мрава у Америци заиста има, који своје мравињаке покривају златним зрнима. На основу тога Веркоптр је, ириликом прослављања 400-годишњице од проналаска Америке, доказивао да су старинароди пре Колумба знали за Америку и били у саобраћају са њом. И збиља таквих мрава нигде и никад у старом свету није било. Анри Кук је 1882. изнео да у Колораду, Новом Мексику има мрава (Ро^опотугтех оссМепШЈз), који радо светлим камичцима покривају своје станове. Верконтр опет тврди, да у оним пределима где има злата, покривају своје мравињаке златним зрневљем. И индијанци знају тај род мрава, па траже те мравињаке, и тако на врло лак и згодан начин долазе до злата: не треба да се муче, да траже и копају, мрави то сами ураде. Херодот спомиње: да близу Индијанаца има једна пустиња где живе мрави који су мањи од пса, а већи од лисице(!); такве мраве има и краљ персијски. Они изгледају као и мрави у Грчкој, исто тако копају под земљом, само што у тој земљи има злата. А да то злато добију, Индијанци иду у пустињу, узму камиле које су најбрже, срачунају да злато скупе изјутра, јер тада је у пустињи најтоплије, а после подне заладни, и увече је ладно. За време жеге мрави се склоне у земљу, те Индијанци иапуне кесе златним песком и одјуре одатле што брже могу. Али мрави по мирису познаду неприЈатеља, излазе из земље и јуре за њима, а брзи су преко сваке мере, и ниједан им не би умакао само да не изгубе време излазећи из земље, и скупљајући се. (Херодо-г 3. 102.). Плиније у својој природној историји (XI. 36) кажо: „на северу Индије, у земљи Дарда, ископавају мрави злато из земље, а велики су колико и египћански кур,јаци(!) а бо.је су као мачка. Ово злато што га они из земље ископају, краду Индијанци лети, кад се мрави, због велике врућино посакривају у своје подземне ходнике." Међугим

и А. Хумболт спомиње ту наклопост мрава ка сјајним нредметима, нарочито спомиње мравињаке између Еапуле и Пацкуара, који су шуни сјајних зрнаца обсидцјана и санидина. Хумболт наводи и Жил Маркуа ко.ји је то исто налазио. По свему изгледа да су то исти Верконтрови мрави. Колорадо - мрави су мрки са великом главом, трбух им је дугуљаст као у зоље; а раднице ко.је скупљају злато, двојаке су величине: од 8 и 6,5. шп дуге. Много је већи онај тако звани жетвени мрав из Тексаса (Родошугтех ТзагШив). Ови „жетвени мрави," зову се тако зато, што у својим подземним магацинима скупљају разне врсте храну. Уласке од својих станова, који су пирамидални, украшавају они златом. Њихови станови (мравињаци) брежуљци су високи 15—18 ст, а покадшто 25—48 сш; около је за читава три метра чиста раван, на којој нема ни џбуња ни траве. Гнездо им је у мравињаку дубоко три метра, и разграњава се у галерије које им служе за храну, становање и млад (пород). Хране се семењем разнога биља и лисним вашима. Ови мрави вуку покадшто терете који су 10 пута тежи од њих. Интересантно је да они на својим становима праве један или два уласка и сваког всчора те уласке зазиђују, па их изјутра отворају. То отворањо и затворање — само ако нема кише — врло је тачно. Алхазен.

Ргапг V. Кеђег — Ј)ге ЂузапИтзсће Ргаде т <1ег АгсШеМигдезсМсМе — Мппсћеп 1908. 13 изантиско питање лежи од дужега вромена као мрачан облак изнад науке о уметности. Оно има у главноме два проблема: питање о бићу, о унутрашњој вредности и о хисториском развитку уметности источнога римског царства, и питање о утицају који је ова уметност имала на Вапад. Мишљења о бићу и вредности византиске уметности и. дан данас се сасвим разилазе. Једнима ова уметност не пружа ништа друго до слику жалосне пустоши и учмалости; они говоре само о монотонији, о натмуреносги и о старачким цртама њених типова; о непродуктивности њеио.ј; о њеној бедној улози која се за чита,ва столоћа ограничава само на безусловно понављање једном већ утврђених образаца. За представнике овога гледишта: Византија од Јустинијана па све до доФинитивна нада њена само је тужно гробље, на коме је сваки живот изумро, над којим још једино светлуца бледи самртни жижак једнога ништавног деспотизма ко.ји умире у рођеној немоћи својој. Другима, на против, Јустинијаново доба изгледа врхунад целокупне умотности хршпћанске, а у византинисму се, по њихову мншљењу, сачувало најбоље и најлепше што иам је стари век оставио у уметничкој делатности. На чијој је онда страни истина ? Данас се може мирно рећи, да присталице и једнога и другог мишљења лутају по помрчини, да они који врло мало цено византиску уметност, и они, који је обожавају, бомба-стим Фазама својим покривају само властито незнање своје.