Nova iskra

— 68 —

Ленку Нешићку на Врачару, а осим тога, извршио је и у Београду и у Србији више опасних крађа. Био је три нута на робији. Врло је вешт и дрзак. Чим га ухватите, осудите га на ирогонство, да се више никада амо не врати . .. „Ми смо се иодолили у партије па један другог сатиремо и убијамо — јада се један наћеник — а странци се увукли међу нас, па освајају један по један положај, хватају једно по једно место, па њима увек добро. Мењале се сваки дан владе и партије, њима не може боље бити. Они не хитају. Они раде полако, али еигурно. Срби дижу ларму, странци онако из тиха, све са осмехом на уснама, лукаво и вешто потискују нас са наших положаја. До пре двадесет година у нас није било партија, али је било пара, Странци, видећи нашу слогу и пуне касе, повикаше на нас: да нисмо модеран народ, да нисмо образовани, него да се поделимо у партије. . . А ми, будале, поверавасмо томе. Стадосмо се делити у партије — али у оној галами и свађи нашој не припазисмо на наше џепове. . . После, када довршисмо уписавање у партије, машисмо се руком у џенове — али они празни. Странци иам однеше сву готовину. Још нас за,дужише са 400.000.000 динара... и т. д. и т. д.".. . — Бога ми, пријатељу, рекох за се: готово да имаш право. Па наредих, да ми се одмах доиесу акта, те да извидим жалиочеву невољу . . . „Милета Јовановић и Муја Живковић, бивши робијаши — јавља начелство Подунавско — који су пре десет дана номиловани од казне, разбили су судницу општине Баничке ноћу између 7. и 8. тм. и одиели касу сандучару, у којој је било до 300 динара". . . — Ствар еаопштити министру нравде, да гледа наћи начина, како да се уснори са овим учесталим помиловањем онасних злочинаца, када и иначе наши заводи не поправљају, него још кваре осуђенике. „Суд општине Мариновачке оитужује сталном окружном одбору писара среског г. Николу Јовановића, што издаје иаредбе противне законима, што иде по срезу. Стални окружни одбор прихваћа ту тужбу и решава: да се Никола као недостојан удали из државне службе, и у том смислу да се учини представка Министру унутрашњих дела" . . . — Хе. . . ама ... тражите ђавола — номислих. Даш му прст, он хвата читаву руку. Доиста чудаи народ. Држи га у стези, слуша пандурски. Пружи му слободе, он ради дупшнски. . . Зато писати иачелнику, да он даде на строго знање одбору: да је он прекардашио свој делокруг, и да се не усуди више тако што радити. Љегово није нити ће бити, да чиновнике предлаже, ни поставља ни смењује.. . Председника општинског да узме на одговор и казни. ,/Гимочки окружни одбор издаје распис свима општинеким судовима у своме округу, и објашњује им: права и однос између општинских и полицијских власти". .. — Е ово је и сувише — иаљутих се, па одох одмах Министру да му ствар као хитну изнесем. Одбор је после

добио своје, али сам и после опазио, да се већ по иеки виђенији људи, из саме владине сгранке, почели мргодити на радње и поступке неких окружних одбора... „Високопоштовани пријатељу — пиш<> ми консул Сте®ани — молим најучтивије известити ме: да ли је у Србији трговина са експлозивним материјама закоиом или каквим особеним наредбама регулисана и т. д. Наредих одмах експедитору, да ми донесе једну штампану наредбу о руковању са динамитом и т. д. „Суд оиштински у Блату — жали се Радисав Петковић, из овога села, — осудио ме је на нет дана затвора зато што сам радио на летњег Св. Аранђела и т. д.". . . — Узмем да разгледам акта и у њима нађем овакав решерат кмета сеоског: „Ја сам по наређењу овоопштинског председника још синоћ наредио послужитеља овоопштинском, те је јавио сељанима села Блата, Л.оиашпице и Церовика, да ии један данас не ради, пошто смо у 1891. г. страшно пострадали од града, пошто је решено, да иа тај дан никако више не радимо; но јутрос у зору отишао је Радисав Петковић са радницима на својој њиви да жње; ми смо му јавили да људе своје од рада отпусти, но он иије хтео да на опомену власти учини, за то молим суд да га казни"... У том улази благајник Сарајовчић: — Шта да се ради, г. начелниче, са овим аконтирањем ако ко Бога зна. Добио сам извештај, да је срески начелник Н. који је оиомад отпуштен, дигао на 1200 динара аконтације. Када је био у Бањи аконтирао је 300 дииара. Премештен у Јагодину, чим је дошао тамо, прво му је било да напише квиту и да дигне 250 дииара. После, када је постављен у Петровац, па редом док је иамирио онолику суму. И није он један тако дигао... — Внам све то. Министар је, ио мом предлогу, нре двадосет дана наредио, те смо тражили сиисак свију аконтација у среских и окружиих каса. Баш јучо добио сам и последњи извештај, па да видиш, да се камениш. Ко то није акоитирао и предигао. И начелници и капетани и проФесори и ревизори и учитољи и иисари и практиканти и пандури и лиФоранти, и сви родом. . . Једап бивши иачелник дигао на три места по 300 динара. Један опет проФосор, пошао човек у ревизију, да обилази школе, и где је у коју окружиу варош свраћао, ту је аконтирао. — Брука . .. —- Море, та брука кошта милијуна. Синоћ сам нешто онако поврпшо почео да сумирам, па бићо да саме аконтације има преко два милијупа... — Несроћа. Казао сам ти ја — нема номоћи.. „ — Свакој бољи има лека, иа и овоме злу има помоћи. Само да нам је сталности и времена. — Јест .. . добићеш времена ... Сад сам из моје канцеларије видео — уђе г. Н. на Еаиију. . . — Свејодно ... Усрећи ће со Србија са њим... — Грабе се за ове проклете министарске сголице. Јодан другом подваљују, а послови се по свима струкама из дана у дан претрпавају. ..