Nova iskra

— 194 -

била у једном смажном узвику према Богу, воликом и еилном Богу, који царсгво земаљско у искушењу држи, који исто тако јад и болест, невољу и смрт шаље и коме се немоћна душа људска у данима своје слабосги и своје немоћи покајнички обраћа за номоћ и опроштај, јер моћ и сила су његове и само његове... А стара Марта гледаше час у матер што тако понизно клечи нред иконом Светитеља, час у дете што је у њу гледало својим малим очима. И ту виде сав јад и невољу несрећне девојке. Она подиже стару и мршаву руку и викну са пуно гнева и тешке клетве: „Проклет да је! Проклет да је!" „Ти си ми љута, дадо моја?" Цала погледа у старицу својим тужним, исплаканим очима. „Ја?" узвикну онагласно: „Јест, љута сам, кћери, отров бих просула сада. Али не на тебе, кћори моја! Ти си моје старо добро дете... На њега, на оног несроћника љута сам.. . Све, све је он упропастио и у јад и невољу отерао"... И стара жена отпоче сувом и мршавом руком пролазити преко Цалине влажне косе. А њу подилазашо при додиру ове старе руке нешто тако слатко, топло и мило, те јој дође поново да зајеца, али не од бола и јада, већ од оног непојмљивог задовољства које обузима душу напуштопог и одбаченог, кад му се рука људска опет смилује. „Опет ћеш ти с нама!... Остаћеш овде, па како Бог с нама, тако ће и с тобом .. . Добар је он и смиловаће се детету своме. Куда би по свету, од недрага до немила? Вар свако да уста испира тобом и прегази кад је њему воља ?... А овде... овде ће ти бити као код покојне Јелке: нико се не сме тебе дотаћи. Слушаћемо те и Ја и Мика и сви наши..." И Цала осећаше како њено речи падају као благи мелем на рањено срце; како се са душе одваја нешто меко и благо и слатко купа у благим речима старе жене; како не могаше ни речи рећи, већ пусти сузама на вољу, да оне место ње говоре. Али постепоно њено дисање беше мирније, а сузе лакше. Она се осећаше као човек који, збацивши терет са својих леђа, седа на камен да со на њему одмори. „Ево овде видиш!" рече Марта и руком показа на широк кровет застрвеп вуиеним шареницама: „ту на том кревету свршила је јадница! Бог нека јој души опрости и подари царство небеско ... Анђолска душа наша! Трпела је много, јадпица, али клетва не сиђе с њених усана... Венула је тако из дана у дан; ни сама није знала, шта јој је. Упитам је покадшто, а она ме тужно погледа: „Ех, моја Марта, зар је то лако рећи! ПГга боли?! Ове боли: и срце и душа и мозак и цела снага!... Али шта ћеш: судбина је моја таква, па нека буде њено." Цала се погледом упи у прости кревет и њој се учини као да на њему и сада види испивено лице своје матере, потамнело и пожутело, са великим тужним и угашеним очима, с болом и јадом и иа души и у целој снази. Она подиже поглод и загледа се кроз прозор у башту.

„Венула је, јадница, вонула, па — и свршила. На мо.јим рукама, у моме наручју . . . И онда, последњи пут, она тужно погледа у врата. „Нема моје Цале! Јадница, шта ли ће бити од ње?.. . Ти Боже управи њоме!.. ." А после окрете се мени: „Погрогаила је, вели, Марта! Ако јој је тешко, затпто ни.јо дошла матери својој. . . За нас двоје хлоба би увек било... Где је мајка још своје дето оставила?... Хај, хај, кћери моја! Нека ти јо од мене просто амин и до века!"... Издахнула је као да је и заспала; као дете какво, мирно, лагапо и тихо..." Старица спусти детонцо, којо беше заспало, на постељу: „Тако је, кћери моја! На своту има ствари које се могу сломити или савити. С њима је на нослетку лако изићи на крај. Али шта ћемо са оним што се нити ломи нити се даје савити? Као нешто велико и страшио оно стоји пред тобом и ти га не можеш савладати, још мање уништити; рука задрхће, а цела се снага осећа слаба и нејака. Шта да радиш ? Поклони му се и реци: „Нека буде твоје! Можеш ме пустити и да умром и да живим; можеш ми узети све најмилије или не; можеш и мене и мозак помести да се изгубо са праве стазо; како год хоћеш: али све бива у име Господње! Геч јо његова велика и силна, кћери моја." Доброта његова мора свуда да победи, или пре или после. Ето тако је и с тобом и са оним песрећником. Пагаће он пред тобом. Још и тражити светлости од тебе." На пољу се боше у велико разданило. Сунцо је стајало високо и његова слаба светлост ипак је доспевала да влажну земљу загреје, да јој дадо светлости и топлоте. И кад Цала беше спремна да на своме огњишту поново рад отпочне, тада приђе Марта ближе и рече: „Чула си све, кћери!... Па не заборави даде своје... Оди ближе к мени и погледај. Ти морага да увидиш, да дада уме и хоће да ти помогне... Све гато год устреба. Још није све пропало, јога је младосг твоја ту, још живот може отворити своја врата пред тобом." Она немо погледа у Марту. И гледајући тако дуго њено старо борама избраздано и измучеио лице са још бистрим очима, њој беше као да гледа у лепу окићену пољану, у којој између цветног гааренила и прпјатпог золонила од свожега дрвећа леже мириа, дубока и плава јозера. Дугаи одлакну од тегакога терета, а иа срцу би много топлијо, мекше. „Увек к мени дођи, кад то жалост снађе и кад мисао клоно од јада!..." рече старица и изгуби се у коровитом воћњаку. VI Али већ први дани показашо јој: какве је тогакоће чекају и колико јој снаге и отпора треба, да још одмах у ночетку пе клоне пред препрскама, којо јој се на пут истављаху. Без помоћи, слаба и ноЈака као последњи бродоломац, избачен на иусто и мртво острво, ишла је она по