Nova iskra

— 341

волика тишина иритискује моју мисао. Хтео бих ништа не рећи. Само једну имам мисао: треба отпутовати. 0! Не терају ме ии хлад, ни киша, ни зима. Село ми се и онда свиђа кад више нема осмејка. Ја га волим јер га волим. У тузи јесу ли нам мање драги они које волимо ? Не, ја с болом остављам и ове шуме и ове винограде. Узалуд сам себи говорим да ћу поново наћи, у Паризу, благу тоилоту пријатељских огњишта, гиздаве речи великих мајстора и све уметничке слике којима се кити живот, ја ипак жалим за грабовим алејама ио којима сам се шетао читајући стихове, за шумицом која је при најмањем ветру невала, за великии растом са ливаде где су краве пасле, за шупљим врбама са поточнс обале, за стазом кроз винограде, на чијем се крају месец дизао; ја жалим за овим материнским огртачем од ливЉа и неба, у коме се тако лепо успављују сви болови. Уосталом, ја сам увек до крајности патио од горчине одлазака. Ја и сувише добро осећам да отпутовати значи умрети за пеку ствар. А шта је живот, ако не ланац делимичних умирања? Све се мора изгубити, и то не наједанпут, већ свакога часа понешто, све се мора успут оставити. При сваком кораку ломимо поједну од оиих невидљивих спона које нас везују за бића, за ствари. Зар то није непрекидно умирати? Вај! тежак је овај положај; али то је ноложај људски. Да ли да се за тЈ уцвељујем? Да ли да иружим слику своје празне туге ? Хоћу ли остати ту, поред камина, слушајући како киша пада, гледајући брзе нламене језико како лижу лозово грање и очајавајући безразложно. Не! Отрешћу јесење магле. Извршићу, марљиво, свој дневни иосао. И нећу више слушати кишу како ми саветује леност и сан. С Француског пронео С. П. м а ј л и ј е (кз туђег шза) XI Пријатеља задобити То је редак дар; Пријатеља сачувати Многа тежа ствар. XII Што је данас истина, Остаћо и сутра. Добро може бити зло Већ првога јутра. XIII Шалу у збиљи видет' је лако, Вбиљу у шали не може свако.

XIV

Од кад јс света, друкчије не бива: Дрво познања сузом се залива. XV Старост нам наступа, Мужанство со дочне: Кад престане нада А сећање почне. XVI Вонац оплести — лакше је дело, Него л" му наћи достбјно чело. —

Христифор Црниловић Студија

XVII Који Бога умом тражи У безумље може заћи; Вог је изнад нашег знања, Ал' се може срцем наћн. XVIII Школа живота одмора нома, У њој се увек учи и снрома. XIX Нико није на таквој висини Да пе може више поћи; Нико нијс у таквој низини Да не може ниже доћи. XX Ко те једном превари, Слободно се љути.