Nova iskra

- 342

Превари л' те други Пут Стиди се и ћути!

Цревео О.

Два сусрета.

В,

>идех га први пут у кавани код „Винове Лове". У иолуосветљеној гостионици сеђаху још неколико постаријпх људи и читаху новине напрежући очи, а тамо у углу група изнурених прилика ко.ја снажно удараше картама о мраморну плочу нахерена стола. Дуго посматрах бледо лице младића, који грчевито стискаше масне карте, погледајући нервозно сво.је противнике. Кад се вратих дома, дуго премлшљах о судбини бледоликог младића... По други пут видех га у дворани клииике. На мраморном сголу непомично лежаше полунаго, укочено тело бледоликог младића. ПроФесор параше механично предео срца тумачећи којим се путем заронило олово у срце бодног младића. Д. Маиушев.

јЗ е н ч а е.

У

храму брујаше мелодичан жамор, као шапат давно номрлих владика. Оунчани зраци продираху тупо кроз мутне нрозоре милујући нежно лице младе невесте.

Посматрах је из прдкрајка. Као мирис давно увелих ружа, пролетале су бескрајне усномене смешећи се тихо и нечујно... Неко ме продрма. Пренем се. Опазим црквењака, који ми тумачаше да се венчање в?ћ давно свршило и опомињаше ме да се удалим. Оставих храм. Црна туга сгрујала ми телом, туга која обузимље човека, кад се враћа са погреба. Д. Ма^ушев.

б т р а н а ц.

Ив збирке РеШв роетез еп ргозе. Ваи(1е1а1ге —

Т,

ајанствени човече, кажи ми кога волиш највећма Оца, мајку, сестру или брата? Немам ни оца, ни мајку, ни сестру, ни брата. Пријатеље своје ? Таку си реч изустио, чиј смисао до данас ,још нисам схватао. Домовину1 Не знам под којим је степеном ширине. Лепоту? Врло бих волео богињу бесмртну. Злато ? Мрзим га као ти бога. Па шта волиш дакле, тајанствени странче? Облаке, што тамо лете... чудновате облаке! Са француског превео: Д. Ма^ушев.

Јенералова кћи — Р О ЈУ1 Д н написао Ц. ЈТ07)\Ј1€^КО (НАСТАВАК) XX гомилу како излази из цркве. Цео простор од птколе до еше диван пролећни дан. Топли сунчани зраци цркве, обично празан и монотон, беше оживљен гомилама одгонише са земље све што је још опомињало пролазника. Старци, младеж, дечаци и таљиге којима дона зиму; озеленеше поља, дрвета се окитише лишћем. У ђоше засеочани, — шаренише се, скупљаху се и разилачистом, прозрачном ваздуху има нечег радосног, младог, зише. Црквена порта беше већ иепражњена, мештани већ опојног. отидоше кућама, гости такође, али црквена врата још Маничка је била у дворишту. Наслонивши се обема беху широм отворена, те је Маничка могча иреко ограде рукама на оградна враташца, гледала је шарену пролећну видети и узвишену камену паперту.