Nova iskra

353

Број 12.

Београд, декембра 1903. год.

Година V.

Додажектлк - 1ИОТИВ ИЗ РЛЂЕДОНИ^Е

: аступила је Божићна ноћ. Ладна као страх порабаћеног становништва, мрачна као наде на смрт осуђенога. Дебели слојеви снега покрили домове, покрили поља и брда, завејали друмове и стазе. Нигде ^гња бадњачког, иигде знака од живота! Или ово можда није Божићна ноћ ? Вар у зелљи хришћанској оваква гробна тишина када се рађа Бож.ји Син, када се са небеских висина спушта међу људе љубав и мир? Или је нестало хришћана, или су преверили, одрекли се вере предака својих, па клањају другом Богу? Жалосни Маћедонци, жалосно вам православље кад овако Бож,ић дочекујете!.. Јесте ли Турци, неверници?! Ах! ено огња! У кућици, снегом завејаној, види се светлост. Још се православље држи, још не да Србин веру своју, још је чува. То Је хаџи-Павлова кућа. Пуна ко око божјег благослова: и деце и имаћа. Али што му је нарушен дом? Зашто дим избија и кроз прозорска ћерћива и испод настрешице ? Где су они вити, бели оџаци, где је оио родино гнездо на једном од њих ? — Гле, и суседова дома нема, и другог и трећег, четвртог, петог.... Је ли овде био Страшни Суд? Нестало је свега села, остале су рушевине само... Рушевине!.. Ко то норугаи, ко упропасти ово убаво село ! Ех вољо божја, ех невољо људска!.. Т§, ово је моје село, моја колевка! Не, није само моје, и твоје је, брате читаоче, и твоје, сестро тужна, — сриско је ово село! Ко га поруши, ко га упронасти!.. Поноћ је већ превалила. Како је преће у ово доба било живо моје село! Са свих страча хитају сељани цркви, у којој млади поп-

Стеван служи и Богу и људима: прима малог Исуса на овоје руке, а ми сви као да видимо Божјег сина како нам унућује сво.ј благи, паметни, дубоки поглед и као да чујемо како хор анђела пева око њега. А сад вигде никога! Нити веје снег, пити ветар дугае, нити видига, од сивих, снежних облака, сјајно звезде, оне божићне сјајне звезде међу којима смо увек, у овој ноћи, тражили оне светлу водиљу што доведе волхве и пасгире светим јаслима Исусовим. Никаква знака од живота! Није ово дубоки сан уморених људи, није ово ни Страшни Суд пгго ће онустети целу земљу и дати људима вечни живот у царству небеском. Не би онда осгао будан нити би заборављен био Хаџи-Павле са породицом својом. Ено га у празној изби, на ноду, у старим дрехама, сео крај димљива огња, зарио главу у руке и ћути. Да по некад не уздахне, мислио би да су га виле очарале и у камен претвориле. Крај њега је домаћица му Воја и деца. Једно, двоје, троје ... А остала? Стаменко је био у чети Донскога и остао је мртав негде под Перин-планином, а Јован је у Солунској Бејаз-Кули! Снаха Гадојка однела је, пре кратког времена, храну и преобуку свом Стаменку, али је пала гаака Гамнзу, Арнаутину крволоку, и до данас је јога нема! Ко зна да ли ће икад и доћи, ко зна да ли је још и у животу?.. Дим с огња штипа за очи, те за то ваља да и теку Хаџи-Павлу опе крупне сузе, које више и не утире с очију. Оно тро.је дечице трзају се у сну, јер им, биће, није ни лако спавати на тврдом поду, када су до скора спавала на душецима. Зоја не спава, али се;;чини као да снава, јер верује да ће само тако и домаћин можда спустити уморну главу да се одмори, да заборави.