Nova iskra
— 379
Домограмк
Први сусрет
после подне — не сећам се које Ишли сте лагано и погнуте главе, А око вас ваздух, светлост и мир стоје, А над вама небо боје јасно плаве
На ономе брегу..
Сенку и с њом мене водили сте собом ... Силна дрскост беше овладала мноме: Ја сам само знао бити њеним робом Да вас пратим, гледам на домаку своме. На уличном углу застали сте мало И мени се нагло окренули лако... Пред оком што на ме кроз поглед је гтало Ко укопан стадох сав поражен тако. Ни видео нисам тада ваше лице Само вам се збуњен јавих нехотице...
На ономе брегу што је над живогом Тражио сам место где станује срећа, И лутао дуго, окружен лепотом, Из предела снова у пределе цвећа. И ја сам се пео, уздизао горе, Мислио сам да си на највећем вису, И да плетеш венце, доносиш бокоре, Да си сва у цвећу и сва у мирису. Али та је слика превучена прахом И стоји ко спомен минулих обмана ; Ја јој каткад приђем са тугом и страхом Као драган драгој после многих дана.
331 з.
њ
Дражђани, новембра 1903. год.
1.е знам да ди да ово писмо назовом немачким, јер би тако исто могло носити назив шранцуско шш енгдеско, с разликом само по месту одакле је. У носледње доба, са почетком нове позоришне сезоне, и опера и оба позоришта у потпуној су журби, ко ће приказати више — туђих новитега! У лепоме граду на Даби позоришна уметноет не даде до сада пи једне немачке премијере. Из којих разлога, тешко је рећи. Не да би недостајало комада! Са свим противно: они ничу као и сваке друге године, да тако исто брзо потону и ишчезну у мору позоришне библиограФије. Чак су ио готову и сви „модерни" у краћем или дужем размаку времена овога пута изашли пред суд позоришне публике: и Оудерман и Хаунтман, и Халбе и Фулда. Само што се Судерманов „81л1гш ^е8е11е Зокга^ез", његово најновнје позоришно дело, у кратком једна јака алузија на 1848. годину, не миче из Берлина. Па и овде потпуно без успеха! То је, ваљда, и дало писцу повода, да свој комад не устуни ни једноме од толиких краљевских нозоришта у Немачкзј. Исге је такве среће била и „Еозе ВепнИ;" Хауптмаиова у „Немачком Театру" у Берлину. Овде се писац поново враћа на земљишто свога шлескога завичаја са шлеским сељачким дијалектом. Само што и овај комад, поред два последња: „Бег го!;е Наћп" и „Бег аппе Нешпсћ", хоће као да
Ј01Н Јаче утврди, како из годину у годину све више опада снага овога великога немачкога драматичара, који успе да позоришиом свету осгави дела трајне вредности као: „1Ме ЛУећег", „Уегзипћепе Шоске", Рићппапп НепбсћеР'. — Да се пак не би повлачили ма какви закључци, то овога пута остављам Халбеову најновију драму „81гот" — пошто је о Халбеовој „Младости" ту скоро говорено у овоме листу — да доцније можда проговорим о њој заједно са Фулдином драмом „КоуеЈа (I' Агапса", која је пре кратког времена приказана у Бечком Вургтеатру. Обишавши, дакле, своје људе, нозоришна публика дочекала је од сгране овдашње позоришне управе у врло кратком размаку времена две француске премијере. Да пак ови слаткиши из Француске кујне не би и сувише „слатко" пријали, то се паметна управа постарала, да одмах затим покаже и два „тежа", озбиљнија комада, пуна сете и магле, баш као и земље одакле су: Енглеска и Норвешка. Пре свега Пјер Волф са својом „Великом Тајном". Комад Француски !... Младачка љубав, недопуштени односи и најзад плод свега, један красан и пријатан дечко, који дуго времена мора да носи и чува „велику тајну", док једном све не изиде на бели дан и онда, разуме се, ту је и добри дека, који све прашта, и сузе и измирење и опет срећа. Потпуни контраст Брије-овој „Драгани". Само са куд и камо више театралности, позом, која тежи е®екту, и да би се он постигао — што је овога пута у осталом потпуно свршена ствар — онда су ту и велике речи и немогуће сцене и старе Фразе о срцу и љубави и све остало што са тим обично иде. Па и поред свега тога ипак мирно и пријатно дело са пуио доброћудног хумора... Много је више праха пак, али мање успеха, подигао Мирбеов „модерни" комад „Посао је посао" („СгезсћаИ; 184 СгезсћШ"). Још при првој нредстави у Париском Француском театру дело беше потпуна сензација за по-