Nova iskra

19 —

случају избија на видик грозна сила судбиие. У овој малој трагедији, писац нам слика оца, једнога од многих типова које је Достојевски назвао „бивши људи", човека који је већ преживео, изгубио се, те ии загата више не вреди, но који се још мучи као и његов син Саша, тринаестогодигави дечак, који је тек учинио први корак у живот и сругаен његовим ужасима, постао једновремено и жесгок и мек. Сашу су истерали из гимназије због рђава владања; његов отац, пекадашњи учитељ и статистичар, разбијен животом, лежи болестан, као мумија; мајка Теоктиста Петровна пијана је и груба жентурина. У кући је просто пакао. Отац лежи и мисли о жестокости и неправди живота, мајка само виче, а Сашка каткад „хоће да престане радити ово што се зове животом", и зато што је свуд мрачно и каљаво, он постаје груб и дрзак. Дакле, они су на пвици пропасти. Но погледајмо дубље у њихове душе. Рђава и мрачна бина живота не даје им ничега светлог, али они опет инстипктивно и готово не-

мртви." Отац и син журно разгледају играчку. Старац у „анђелку" као кроз маглу види драж своје љубави СоФије, коју је он за навек изгубио, и као светао пламичак са вечитом тамом — упоређује онај светли нредео у коме живи његова СоФија и овај мрачни у који га увуче Теоктиета; а мисли дечкове магловито се носе и говоре му, да је грозна садашњосг ишчезла: „и вечно жалосни и тужни отац, и груба мати, и црни мрак увреда, жестокости, унижења и злобне чаме." Опи су већ у пристаништу мира. Легли су да спавају: „тихи покој запечатио је измучено лице преживела човека и смели детињи израз, које је тек почело живети." Ну, међу тим, обешен на пећи анђелак почне од топлоте да се топи и напослетку, паднувши на вреле плоче, претвори се у груду мекога воска... После овога ужасног чина трагедије, кад јамачно „луча светлости опет одлази из ада", писац спушта завесу и пигата не говори о том разочарању, које је обу-

Српска основиа школа у Пријепољу

свесно сањају о нечем вишем и благородном, што ће се појавити као утеха која ће искупити њихова мучења. То што тако благородно прожима њихове душе, напослетку се појављује као муња, у играчки од воска — анђолку. То је, тако рећи, достигнуће идеала, само символно. Отац је Сашин некад био учитељ у кући неких Св.јечникових. Опде се догодио роман између њега и домаћичине сестре СоФије. Ну грех не испаде с њом, него са кћерју његове газдарице, — Теоктистом Петровном, због чега се мораде њоме и оженити. Она га сасвим свали у блато, те овај јадник, разбијен у комаде, покаткад предаваше се слатким успоменама на прошлост, наистинску љубав. Но Саша је био на забави у ових Свјечникових и отуда донео лепу играчку — анђелка, баш оно што је служило као символ тога „чега нс беше на слици његова живота, и без чега беше свуд уокруг пусто, као да су сви људи

зело душе оца и сина после сна. Читалац сам може појмити њихове муке и грчину, која настаје кад идеал одлети, а човек се опет згужва у лед и мрак. Али је опет јасно, поред свега тога што је овакав моменат тежи од смрти, да овакво осењавање идеала, који се овде јавља у конкрету анђелка, нрепорођава и облагорођава човека, мири га са стварношћу и даје му наде, да се опет овако штогод може десити. Па и ако се не понови, ако живот опет почие да тлачн и прља блатом, човек је срећан, кад и у овакој трагедији може дајбуди за тренут бар погледати идеалу у очи. А без идеала се не може, душа га хоће, па чак и дугаа Ничеова „надчовека", који у свему видн трагедију, изузимајући случај, кад овај надчовек сам к њој тежи и љутит је савија но својој вољи. Тога ради се ова слика Андрејева јавља у поучном идеалистичком руву. (сврјпиђе сеј