Nova iskra

— 24

XXXIV Ко не воли никог, Није здо толико, Као онај бедник Ког не води нико. XXXV. У срећи се позна Непријатељ прави; Кад несрећа дође Пријатељ се јави. XXXVI Ко жели да свога душманина позна, Нек слабости своје за времена дозна. XXXVII Човек пати од уображења, И ништа га у том не омета: Сво што бива на маденој земљи, Он назива „Историја Света!" XXXVIII Нова идеја, препородилачка, Кад у свет изађе, Највише љ^дЗ, исто ко и Сунце, У спававу нађе. XXXIX Све се мења овог света, Једном мркне, другом свиће; И „рђаво ново доба" Кад остари — златно биће! ХБ Савет за сваког, савет и за тебе: Чувај се бдижњих ко од самог себе. Превео О. 1^ а м е н (с немачког) Једпом нађем један камен, бедутак, који је изгдедао као воштана луткина глава, што је бар неколико минута била на топлој пећи. Нос је био спљоштен, а такве беху и зелене очи и нодругљива уста. Стрпам камен у џеп, да га понесем синчићима (имам их тројицу: од четири, три и две године) који необично воле такве реткости. Случајно га метнем баш у подеран џеп, те камен испаде на земљу. „Где, где! Куда?" Упитао сам сасвим случајно, а подругљива уста каменова одговорише ми: „У земљину средсреду!" Није ме ни мало изненадило што је камен проговорио, јер камен,

разуме се, не говори са будалама, као што не говори ни са јагличком, ни са буба-маром, ни са лушом, али са мном, по мидости божјој, говори свака тварчица. Био сам расположен за шалу. „Мислиш ли ти да је у средсреди земљиној баш тако лепо?" Ту га подигнем и осетим како својом тежином вуче баш средсреди земљиној. Изгледало ми је да после мог питања није био баш сасвим начисто, да ли је онде збиља онако како он жели. Па ипак је и даље тежио земљи. Дабоме! Само је тисућа година прошло, како је неки глечер извалио онамо на висини читаву стену, од које се он издвојио и постао камен. Сад је и он у овом свету иекаква јединка! Сад и он има своју вољу! Уме и да говори! Какав је, можда ће још покушати да се врати на оно исто место са ког је и пошао. Слегнух раменима. Осетио сам да о овом белутку треба још размишљати. „Можеш, брајко, живети још читав милијон година, — твоја се жеља неће испунити, нећеш постићи циљ, јер ћеш увек иаилазпти иа ма какве сметње!" Каменова подругљива уста упиташе ме само: „А ко је постигао свој циљ ? Ваљда ти ?!..." А. „6 -б!" — Лудвик Јакоговски Коврчица на десном слепом оку задавала јој је много једа, те окваси језиком кажипрст и придепи на чело јогунасту коврчицу. Још један поглед у огледало и осмех јој заигра на уснама. Али како је у лицу била бледа! Тако бледа није никад изгдедала. Или можда ?.. Зар јој Л.укс није јуче рекао: „Ти си бела као снег" ? А она га је зачуђено погледала, јер он није слутио залгго. Најзад је пристала да дође сутра у вече, к њему у стан, први пут после његова наваљивања већ од толико месеца. И тако је на бујне и топле молбе добацила речцу „сутра". Наравно, тада је морала бити бледа. Сад више нема повратка, нема заустављања, сад ће он тесати њену судбу како хоће... Дошао је тај дан. Бида је као у заносу. Ујутру је чула одлазак очев, своје две собе почистила је махинално, а слику своје умрле мајке тек што је погдедала, али је узбуђена одгурну од себе као да је горео у рукама месингани оквир. Тада беше прошло пре подне и она оста сама са својом канарицом, која је данас без престанка певала, и са белом мачком која се није одмицала од пећи. Покушај да доврши вез столног застирача од загаситог сомота био је узадудан. Зато узе своју књижицу да израчуна шта је заслужила за време ових зимних месеца. Седам марака, и две... и три ... ћ четири п педесет... књижица јој испаде из руку и она безизразно гледаше пред собом. Увек иста мисао... данас... данас... данас...