Nova iskra

— 4 —

— Ту ли си? — Овде сам, овде — и помоли се па кућпим (куинским) вратима Је®ра са засукаеим рукавима и брашњавим рукама. — Ти ли си, баба-Гајо? — Добро вече! — Добро ти Бог да! Поздравише се, и Је®ра поиуди баба-Гају да седне на столичицу. Нећу да седим — рече баба-Гаја, — већ свратих да видим шта је с поскурицама... Вар ти топрв сад месиш? — Ох, баба-Гајо, — уздахну Је®ра, — моје несреће! Ево по други пут месим!... Умесих, слатка бабаГајо, као што свакад мосим, али ми се још при мешењу чини, Боже прости, као да блато месим, а не Божји благослов; турих у црепуљу, покрих вршњиком и, за толико колико си ето ти дошла, подигох вршњик — кад имаи шта да видим! Неје то поскурица, већ сам угљен, Боже опрости! Куд ћу, шта ћу, но хајд', црна Јешро! — рекох себи — наново засучи рукаве, па друго тесто меси. Чуди се баба-Гаја, накашља се, па рече.: — Мора. бити да си нешто згрешила Богу! — Ко зна!... Може бити. — Ти знаш, да се мора котличе добро опрати и онда напунити водом с којом ће се тесго замесити. Па ти знаш да мораш руке добро опрати, да си чиста, и да се Богу помолпш, па онда да почнеш да месиш. Јер то неје наш обичан хлеб — то је за свето причешће, §§6ј!... па зато треба добро очи отварати. Овака жена то пе може ни да меси! — Право кажеш, мора бити да сам погрешила Богу, те ме је казнио. — Но хајд', хајд' — рече баба-Гаја пролазећи, — похитај, па кад их испечеш, погаљи их вечерас мојој кући... Остани с Богом ! — 0 Богом пошла!... Изађе баба-Гаја и упути се кући својој, која је у Горњој Махали... Сретну је деца, стану испред ње, иа само викну: „Баба-Гајо!"... па и не сачекају одговора — побегну. — Што је, бре синко! — одговара баба-Гаја. Ох, децо, децо! Али деца то и не чују, већ продужују игру... Пред вратима једним поседале жене и разговарају. Пред њима су радови: плетиво, кудеља с вретеном, порубљени убрус... шта је која радила. Баба-Гаја им назва Бога и оне поустајаше мало и одговорише. — Што работате? — пита баба-Гаја. — Ево работамо, иа кад чукну клепало остависмо работу и тек онако мало да поразговарамо. Закашља се баба-Гаја, па ће затим упитати: — А јесте ли прислужиле кандило? — Јесмо, јесмо! Несмо саме, хвала Богу, има ко да прислужи кандило — одговори једна. Друга уздахну и рече: — Ја немам никога, осим Бога, али ћу прислужити у вече.

— Немој тако, ћерко, већ чим клепало удари, а ти прекрсти се, остави работу, па одмах кандило пред иконом. — Хоћу, баба-Гајо!... — Баба-Гајо! рече трећа — да те питамо: да ли је, Бога ти, сутра млада иедеља? Месец се, истина, не види, али можда се промеиио. — Неје млада недеља, јер би ми ноп казао да спремим за сутра да освети воду у цркви. — Е, зато те и питамо, јер ћеш ти знати. — Али ће бити млада среда? — Може бити — одговори баба-Гаја. — Даку ноћ! — Лаку ноћ!... Иде тако баба-Гаја... иде; на путу срета једно мало дете где плаче. — Што плачеш, бре синко ? — ухвати га баба-Гаја за руку и пита га. Дете трља очи, јеца и одговара: — мШ ! - М Ш ! Разуме баба-Гаја, да се дете уплашило од волова који су сад прошли, па му рече: — Не бој се, синко, пе бој!... отишли су; неће они тебе, ти си добро дете... А где ти је мајка? Дете пружи нрст ка кући. — Хајде с бабом, синко! — па га узе за руку и одведе кући његовој. — Јованка!... Ој, Јованка ! — виче баба-Гаја с врата. — Ој!... — Ходи овамо, ходи!... А што си еамо дете пустила на сокак у ово доба кад стока пролази, те може несрећа да се деси! Дете се уплашило, па се дере, а ти ич ни абера ! — Ама сад беше ту... сад... играше се; кад тако брзо оде на сокак — е Бог га видео! — Чујеш ти! Ако други пут оставиш овако дете у ово доба, ја ћу ти овим кључем — подиже кључ — сву главу разлупати !... Узми дете!... Јованка ухвати дете за руку: „Ходи нани!" ирошапута; а баба-Гаја настави свој пут... — Добро вече, баба-Гајо! — стижо је Моне Магаревић. — Добро ти Бог да, синко! — Ама докле ћеш, баба-Гајо, да носиит тај велики кључ црквени? — Докле је Бог рекао. — Оде баба-Ружа ... оде баба-Невеиа — кад ћеш већ ти да путујеш? — нашалиће се Моне. — Е мој синко! Хоћу, пећу, морам да чзка.ч да отворим цркву, да те унесу, и да затворим кад то изнесу! Насмеја се Моне и рече: — Што сам тражио то сам нашао! — Е сад хајд' иди! — бржи си од мене... — Ево баба-Гаје да нам каже! — повика Синђа Попова.