Nova iskra

— 112 —

"раутенделајн (док он пије) Мени се чини: ниси планинац; Ко да си малић отуд из доље, Па си се пентр'о, ко онај ловац, Што је ту скоро гонио дивљач Али се сурв'о и тако умро. Тек он је ипак друкчији био, Не ко ти што си! Хајнрих (посматра Раутенделајну, иошто је испио млеко, удивљено и екстатично) О збори, збори! Пиће ти — сласт је; говор — још више! (поново клоне и мучи се) Друкчији човек, од боље врсте ! Падају и ти!... О збори, чедо! раутенделајн Залуд што причам! Бол>е да одем С извора свеже воде донети, Да прах и крв ти сперем. Хајнрих О, немој! (држи је чврсто за руку; она стоји нерешљиво) Гледај ме јоште тим гледом чудним. У оку твоме сав свет се види : Небо, планине, облаци лаки. Из ока твога свет опет мами! Остани, чедо! раутендедајн (немирно) Остаћу, добро! Ал' само... Хајнркх (грозничаво и молећи) Остани са мном! Не иди никуд. Не слутиш, не знаш, шта си ти мени! Не буди мртвог. Јер знаш ли, чедо, Осећам... О не! збори, јер глас ти, Богом одарен небеским звуком, Слушаћу само. Али ти ћутиш! Не гучеш, ето.... Јест, ја се сурвах, Ко што ги рекох. Ал' не знам како: Да л' се под мноме оброни стаза, Беше ли случај ил' моја воља? Тек — ја се сурвах! А за мном осу: Ситна прашина, трње, камење. (грозничавије) Ја држ' за трешњу, знаш, то је била Дивљуша трешња: у оном стењу Беше порасла. Ал' стабло прште! У десној руци са грањем цветним, С ког су ружичне летеле лиске, Падах у бездан — и у њој умрех. И још сам мртав! Је л' да сам, реци! И васкрснути нико ме неће! раутенделајн (непоуздано) Мени се чини, ти јоште живиш! Хајнрих Сад знам, дабоме! Пре нисам знао: Да је живот смрт, а смрт да је живот! (опет у заносу) Падох! Жив падох! И звоно паде. И ја и оно. Да ли ја први А оно за мном? Ил' обрнуто? Ко ће то знати ? То нико не зна! И да се дозна: шта ме се тиче? Више не живим, мртав сам ето!

(благо) Стој! Још ми рука ко млеко ј' бела Ал' грдно тешка.... Једва је дижем. Мека ти коса пала је по њој Ко мелем прави... како си мила! Стој! Рука моја још није грешна, А ти си света. Знам те. Ал' откуд? Ја теби служих; хтедох да глас ти Дам звоновини, да га са сјајем Празничког дана спојим и венчам. Али тај ремек никад не створих! Па плачем сузе крваве... раутенделајн Плачеш ? Ја не разумем : шта су то сузе? Хајнрих (напреже свом снагом да се иодигне) Помози, мила, да се подигнем! (она га придрнсава). Како си добра! Спаси ме земље, За коју судба, ко за крст гешки, Прикова мене. Спаси! Ти можеш. А овде, с чела, ручицом нежном Скини ми овај трнови венац Боде ми чело!... Ја нећу круну! ЈБубави само ! Љубави ! (Раутснделајн му номогне да у нола седне. Изнемогао) Хвала! (нежно и као у заносу) Овде је дивно! Чуј чудни шумор ! Гле како јеле рукама клате, Ал' загонетно. Гле како главом Свечано машу. Бајка, да, бајка Веје кроз шуму и тајно шапће. Потреса лишће, пева по трави, Па опружена, гле, као магла Сва бела, стиже.... даје ми руке, А белим прстом пружа на мене! Стиже ми ! Такну... ухо... и језик.... Очи... Сад оде! Ал' ти си овде. Та ти си бајка. Љуби ме, бајко. (падне онесвешћен) раутенделајн ( за себе) Говориш чудно ; ја не разумем! (брзо се реши и покуша да оде) Почивај, спавај ! Хајнрих (у сиу) Љуби ме, бајко! раутенделајн (изненади се, застанс, загледа се у љега. Смрачило се. У једаи мах повиче брзо и уплашено) Баба! ЈЗитихен (не излази; виче из колибе) Девојко! раутенделајн Изађи амо! ј^итихен Ти оди амо: вагру наложи ! раутенделајн Баба ! јЗитихен (као пре) Та чујеш, одмах овамо! Хоћу да козу храним и музем.