Nova iskra

— 124 —

туацију. Она признаје оцу да ева кривица лежи само на њој, да му се она сама обесила о врат и да он ни у ком случају није крив.... На пољу се чује трубни знак: „на спавање!..." и вахтмајстер убија место потпоручника своју рођенуРкћер. Еао што рекох драму нарочито одликује потпуна и врло брижљиво и прецизно изведена карактеристика. Бајерлајн ни овде није једностран; он — смело би се тврдити — није јодан од оних који у данашњем немачком ОФИцирском кору и у војничким применама гледа само кроз црне наочари. На супрот људима који су у стању да забораве и себе и своју дужност ради своје угодности, он сгавља људе чврста карактера, којима је дужност изнад свега, последњи завет; поред сенке, такође и светлости и цела се слика указује у лепшем, пријатнијем колориту. Ја опомињем само на прилику потпоручника Хе®ена, који ЛауФену препоручуЈе да се ожени Кларом; па онда ритмајетера Леденбурга са његовим доброћудним срцем пуним саучешћа. У главноме дакле, тежња за једнакошћу све до поеледњега чина, потпуно, самоуверено и зналачки. Најзад и сам главни јунак не сме се погледати као бон-виван, ТЈоћетапп, који јури за уживањем и кога распиње пожуда и сладострашће, — ие, он је млад, неискусан човек, без погледа на последице, играчка случаја и Фатума. Дражђани, фебруара 1904. М. П. ТуИрЈ^ОВИ^

Светислав СтефаповиК: ЈГесме оригиналне и преводене. Мостар, 1903. Немам ииаче обичај да иснитујем, да ли су стихови овог или оног песника искрени, нити мо се тиче, кад и како су песме постале, а још мање ме занима, да ли појета и у животу заиста онако мисли и осећа, говори и твори, као што песма каже. Но читајући ову најновију збирку српских стихова, ја сам и неприметно дошао до уверења да ова мала књига са отворено црвеним корицама не садржи, већином бар, стихове што их је створио тренутни плам младалачке страсти (то још не значи, да у збирци нема песама испеваних у најмлађим годинама песниковим) или оно у нас екоро облигатно певуцање, с којим је и Г. Стојан Новаковић отпочео своју књижевничку каријеру, — да је г. Др. СтеФановић, који у песми већ одавно није новајлија, добар део својих сређених, сталожених стихова тек после извесних студија и брижљивог неговања свог дара спевао. А у томе се он врло лепо разликује од неких млађих и најмлађих Парнасоваца наших, који често још пре наусница издају збирке стихова (не питајте, каквих), те је онда неповољном суду или, у најбољем случају, ћутању критике свако крив, само не они и неискусне музе њихове. Одиста су ретки они песници, сарадници давно пок. „Стражилова", који су, ако су уопће прикупили своје песме, досада причекали с тим. Па има још иешто, што г. Сте®ановића од једног дела млађих му „певидругова" одликује: тај човек има мисли, идеја, срећом не оног сухог, у нас доста прилепчивог филозоФирања, оног досадно баналног, стихованог разлагања, већ зрелих, истина ие увек веома оригиналних и врло велнких, но сасвим иових, каткада иедовољно нзражених, но

лепих и складних мисли, с којима се не мораш навек до ситница сложити, али ћеш ногрешити, ако ие застанеш код њих. Прочитај, читаоче, заради примера, посму „Не клони!", која овако ночиње: Спавајте с миром, ви животом худим Оборени снови! Бачена искра у гробовској тами НТто сја и трепти каг не обасјава, Нит зрагсом својим гробље оживљава? Уждена мисб у пустолној чами, Шта ће без даха који плам распири? Мајина иразна већ је дави, гуши; А она чезне и гасне п суши Рођени живот на рођеном жару. Мисли г. Свет. СтеФановића, изражене у неколицини његових стихова, прилично су мрачне, песимисгичке. Само кад није нежан несник своје љубави, „која је света и чиста", само кад се не сећа свога блага жељом, што „као жођца љиљаиова цвета невина и чиста", и он у мрачним бојама гледа овај лепи Божји свет, што је за њега само „боздан беде", у којој „светови труну и векови сбде." И нека тиха туга, неки лагаии бол, далеко од очаја и реторске ®разе, пгго редовно у паметну, зрелу резигнацију прелази, говори из сетних страница ове ружичасте књиге, исиуњава песникову душу, и стиховима њоговим даје општи, заједнички карактер. И један део ових песама уздише и плаче, али не за нечим чега је било па и иестало, него за нечим, чега није могло бити и чега бити не ће. За једним светом, што га није могло да буде, али који је некада, можда, живео у души и Фантазији песниковој, за једним светом, што је пун невине радости и јасних боја, веселих песама и остварених жеља, насмејаних вила и нослућене среће, тихих мелодија и дискретна миља. Сад се зацарила тама, завладао бол. Остав'те ме сама, остав'те ме сама Самоћа ми годи, меја соба мала! Ту се виттем мишљу, иа сетан залутам По гробовљу иустом мојих идеала. И могиле љубим, сузама их росим, А потајиа туга срце моје стеже. Зачујем ли шапат гробовскога ивећа, Што се кб јецање светињом разлеже. И спустивши главу на уморне груди, Слушам како вечност крај мене пролеће ! Затрепери лахор у вечноме миру, Па лелуја траву и гробовско цвеће... И тако износи г. СтеФановић, у једном не веома дугом низу лепих песама, свој тихи песимизам, свој резигновани бол, а са оном некако угодљивом сетом мирног, сређеног и свесног човека, кога је „прошла младост кб вулканска лава За час већ хладна, чим се разлила, Ил као пожар, као ватра силна, Што изненада, на мах планула И пали све и све сагорева, Ал за час са.чо. Сад бих хтео да сам као жижа, Што гори, сија тихо, ал једнако И смерним зраком окол обасјава. У тим је стиховима г. СтеФановић песник тиха, скоро меланхолична темперамента, чији осећаји у тим сетним стиховима не избијају као нека необуздана страст, као пламен елементарне силе, а кад му се туга и онај угушени бол и хоће да протвори у бурни очај, у силовити