Nova iskra

прилике, свакако изгледају врло Фантаетичне, али кад се уђо мало у њихову анализу: многе од њих не изгледају немогућне, већ на против, сва тајанственост њихова долази отуда пгго се ретко збивају, па су као тако пеобичне про и могло ући у народну поезију, заоденуте маштом народног песни&а. Појава иа пр.: „Грои загрме на Светога Оаву У срод зиме кад му вромо нијо...." није ни мало чудиовата, макар да није ни толико обична у нас. Грмљавине зими дсшавају се у нашим пределима, као што је било на нр. баш јануара и Фебруара 1900. — Или опис: „Другу своци вргоше прилику Виш' Србије на нобу водромо Сво барјаци крвави идошо...." канда указујо на појаву поларних светлости, коју је наш народ опажао с времена на време на нашем пебу а народни песник Ф. Вишњић умео онако лепо унети у спев који садржином својом распаљује патриотски жар у српскога читаоца. Та је појава у нас врло ретка (носледњи пут видела се 1898), јер смо далеко од поларних предела, који се могу назвати правом постојбином поларних светлости, али ипак описи у народној традицији, којп се потпуно слажу са начином њезина појављивања доказују да ни тако ретке прилике нису могле остатп неопажене код нашег народа, који је некако срођен са својим небом и навикнут да озго пзгледа утехе, кад га земаљске прилике обрвају ц потлаче. Макар да је иоларпа светлост у нашим нределима права реткост, ипак је њена појава од општег интереса. Читаоци ће у овом чланку упознати ноколике особине те величанствено ириродне појаве зарад чијег се посматрања приређују читаве експедиције у пределе где је она, тако рећи, на своме дому. 0 поларној светлости је већ много писано и расправљано у страној литератури па инак се још није на чисто са нриродом те знамените појаве, нити су нак потиуно познати њеии закони па ни сам развој њен у нојединим Фазама. Као и у многим другим пределима иауке тако и овде постоји велики број хипотеза о сушгини њеној. У новије доба објављеио је лепих радова од \\ г оИГ-а, РгШ-а и ТготћоИ-а о периодичности поларне светлости, за тим величанствена и у сво.јој врсти једииствена посматрања Хо1'(1еп8кјо](1-ова на „Ваги" у близини Берингова Мореуза, дал»е Косћ-ова посматрања у немачкој поларној експодицији по Лабрадору и Кешбкот-ова у Сев. Фииланду. Ови они изнесоше непојамну количину новијих ®аката и поткрепише наду да је и у овоме послу скинут, бар у неколико, тајанетвени вео с лица природина. Раније се та појава иазивала „северна светлост", јер се знало да се поглавито јавља у севери. поларним пределима и иа северном делу хоризонта. Али како се таке светлости јављају и на јужној хемисФори, у јужним пол. црсделима, то је боље називати је „поларном светлошћу" ма да ни то име није најнодесније. Појава пол. светл. почиње већином као иеким тамним застором, који со са хоризоита уздижс а горе ј? повијен у облику полукруга. То се обично назива тамни сегменат. Још за време уздизања или на скоро за тим почиње горњи обод тог сегмента да светли, а на њсму се гради потпуп светли лук широк више или мање, који је на ниже јасно ограничен а на више нешто замрљан. Тај је лук жућкасте боје, горе зелено доле црвено обојен. Из њега сада штр-

цају светли зраци, који се — при потпуном развићу постепено скупљају у једној тачки југоисточно од темена посматрача у пеку као крв црвену круну. Та тачка, у коју се ти зраци скупл.ају, пада већином на оиу тачку неба, на коју показује горњи крај слободио обешеие магиетнс игле у дотичномс месту — у магнотски зенит мсста или нсдалеко од њога. Често нута уз тај светли лук на 03. неба иде још један такав на ЈИ; тада се јавља једиа северна и једна јужна светлост на истом хоризонту и тада зраци обадва лука теже опет ка истој тачки опет према магнетском зониту. Тада цсло небо изгледа састављено од самих светлих стубова, који ее скунљају у једио место, налик на гаинке у кишобрана или затегс на гаатору. Врх тога гаатора чини круна, која сија често пута тако чудним сјајем да посматрач нс може наћи довољно израза да јс тачио опишс. 0 тога ту круну, због оног тајанственог блоска што јо око ње, становници називају радо н „оком небесним", а није редак случај да је оплету и најлепшим поотским усноменама. Врло чеето се са различитпх тачака хоризонта издижу свотлосни стубови, макар да се и ие види она мало час поменута јужна свотлост. Они заједио са стубовима, што излазе из светлосног лука, граде опет једаи пламени гаатор. У вези с том појавом н сама крупа је често пута еа свих страна потпуно ограничена, каткад продорима избушена нли је чак и само у пола развпјопа. Сама средина круне јс већином сасвим без свотлости и даје такав утисак као да ес кроз врх пламенога шатора гледа у иоћну тмину. Са развићем крунс, нојава нол. ев. достигла јс највпгау тачку свога развоја. Сада зраци почињу иостеиено блодети, ободи постају нејаснп и најзад од цоле те појаве не остаје ништа вигас, осим неко опште црвеикасго нли зеленкасто-жуто свотљење неба; и оно се мало по мало губи. Али иије увек тиме и цела иојава завршсна. Често пута развија со таква ноларна светлост неносредно у нову акцију, поново гради лукове, зраке и круну. На тај начии се по вишс часова, па и по више дана продужава ова игра развоја и губљсња пол. свет. с кратким прекидима. 'Го су главни потези у развићу ноларне светлости. Они се, с извесном равномсрношћу, увек обнављају. Ну у појединостима посгоји тако извапродиа разноврсиост, да би: нам нотпуну слику о богаству у облицима, кретањима н бојама пол. светлосги могли дати само радови вишо стотина посматрача у најразличнијим зонама. Главни доо појаво јесу светлосни луци еа зрацима, који их редовио прате. Они се не јављају увек као границе тамнога сегмента. Кад из њега избијају особити светлосни стубови, онда, кад се по два сасгаве или један опасује цело небо, могу се наградити нови луци. Често пута се луци, који већ постоје, разлажу привидно у 2 или 3 лука. Према томе, у појединим приликама могу небо красити по 8 и вигае лукова. Косћ-ови описи и резултати испитивања поларпе еветлости што их је врпшо приликом интерпац. пол. окспсд. у Најну на Лабрадору, спадају међу најлепше и најдетаљнијс. Ои јо довољно тачно расмотрио то цепањо појединих лукова, приметио јо још и то, да су се по каткад два лука спајали у јодно. То исто уочио је био на једно столеће пре њега и познати шведски испитивач Оекшз. Ако на небу има више лукова, иогу бити тако распоређени да полазе са разних тачака иеба и да се свршавају такође у разним тачкама: они тада деле небо у наралелнс пантљике. Ну често бива да или све или иоједине групе имају исту полазну и крајну