Nova iskra

- 137 —

сте такви. А тако ете ми озбиљни и мирни изгледали у први мах!... 0, гоеподин-Гојко, ви сте један, вели, врло, врло опасан за женски свет... Ја вам се, вели, не бих смела ни за живу главу поверити!" — А ти? — А ја, настави Гојко, не збуних се него јој рекох: Покушајте, велим, госпођо, па ће те одмах друкчије судити о мени. — А она?... Па онда?... Како ете се растали? заокупише га еа евију сграна. — Па... ја сам уздисао... рекао јој, да сам врло несрећан... да ћу учинити нешто од себе... — А она на све то? — Е, а она на еве то... Стисла ми руку и слегла раменима онако мало неодређено... — Што лажеш! упаде му Таса Шпоркаса. Не врдај, него говори истину... — Ама части ми... Шта има да ми каже... Стиснула јаче руку, ето то је све... — Стиснула ти јаче руку и нагла се мало и шаиула ти: в Стрпљења!" Је ли тако било? пита Таса. — О-о-о-овај... Ех, којешта, а откуд баш то? — Жолим те, је л' тако било? — А-а-а-а, замуцкује Гојко, а откуд ти то знага? — Е, је л' то казала, то ми кажи? — Е, па јесте, смеје ее Гојко, ал' откуд ти то знаш? — Молим те... Знамо то све и ми овде, а и толики који нису овде!... То је њена обичиа сраза... стара њепа фраза... Сваком она тако каже... вели Таса. — А па и није баш еваком. Ва то сам очевидац био. Питај ликвидатора како је прошао. Жестоко га опаучила. — И опкладио би се да га је тужила мужу, али еамо њега. — Ах, Фина је она, видео сам ја. — Па и опет, ко зна чије акције данас боље стоје: твоје или његове... — Не разумем те... — Ех, а ко њих може разумети! ?... — Е, еве је готово; сад још само они да дођу! вели Пубика прегледајући по намештеним тањирима. Дакле: ту су тањири, ножеви, виљушке, пукети пред дамама. Колико ће дама бити?... Колико их буде... Чаше за виио за нае, чашице за дезерт-вино за даме и оне еу ту. Колачи од Пантелића: крем-пита, добош-торте и томе иодобно. Фали само сладолед! Шлета! Грдна штета што и тога нема... Али ћемо се извинити већ пред дамама. А можемо запитати Чену, можда ће он имати... А лампиони?... Да, и они су ту. Ах, у вече кад их запалимо, биће као ноћ из „Хиљаду и једне ноћи"... А ево и ракетли. Израдио их је Богосав — онај што је награђен сребрном медаљом — жесгоке ракетле!... Шта још ®али? Не ®али ништа... Или боље, ®али половина, јер њих нема... Хехе! Јесг, све је ту, само ®але лепше половине. А без њих ништа!

„Где ти ниси, — нема за ме среће Где ио дишош, — ночист ми .је зрак! занева и поцупну задовољни Пубика. — Ама ће ббгЕто бити ово весеље! вели Риета. Све етаре куће!... — А, збиља, какав је тај ваш Пера у пићу: хвата ли га лако, је л' свађалица, и тако те етвари? пита капетан. — Јок, мек је. Само се смеје и хвали и избацује неке глупе, пре г Гопопске вицеве. Брзо га ухвати... И онда тера жену да и она буде весела. „Бисо", обично ее дере онда: „'Оћу дружески, дружееки 'оћу... ие заборави чија си

Кнез Арсен Карађорђевић

жена, Бисо... само дружесми"\ И онда је тера да пева његову омиљену, међу нама буди речено и глупу песму: „Цура вечера леба, гаећера, Пред њом бела кецеља." коју у оеталом Биса никад не пева, јер мрзи ту песму ужасно, и тера онда жену да пије „брудершаФТ" с друштвом. — А лампионе ћемо повешати по гранама, вели Ика Пубика. Има неких десет лампиона. Па кад их довече запалимо... Ах, то ће бити прави „Микадо или један дан у Титипу." Боже, смеје се Ика, што ће бити уживања кад се она будала Пера расположи крај лампиона, па почне ону кинеску песму: „Месе-чин-чин-чина."