Nova iskra

— 182

јЗерверин И ја гакође. Учитељ Ја ћу још мало. ^агда Не, нико, нико! Хајиркх Дај мало воде. (Парох, учитељ и берберин, после кратког оаветовања, одлазећи снимају раменима и машу главом). јМагда (хита Хајнриху с водом) Хајнриче, будан? Хајнрих Жедан сам, жедан. Дај воде. Чујеш ! ]У1агда (нехотице) Стрпљења само. Хајнрих Ускоро, Магдо! Биће га доста. Причекај и ти, Стрпи се мало. (Пије) Хвала ти, Магдо. ЈМагда Хајнриче, за што говориш тако? Страх ме је. Немој! Хајнрих (грозничаво, живо) Даље са страхом ! Живети мораш, и то без мене. јМагда Не могу, не ћу живет' без тебе! Хајнрих Страх ти је дечји; не муч' ме више. То смисла нема, јер ти си мати : Разумеј добро, с тим се помири ! ]У1агда Зар сад па жесток и љут на мене? Хајнрих Зар љут и жесток истину зборећ'? У дечјем одру лежи све твоје: Онде је срећа, невоља, живот! Све што је твоје — у том је рубљу. Да није тако, било би срамно! јМагда (падне на њега) Сачувај, Боже! Ја тебе волим Више од деце, од себе, — свега! Хајнрмх • О тешко вама сироте ране! А трипут мени, проклетом љуто, Што хлеб и млеко с уста вам склањам. Осећам, ево, отрован језик:

А то је добро. Збогом! — Свеједно! — Нека вас чува Бог свемогући. Многом је био мрак страшне смрти Жељена светлост: кад би и мени! (меко) Пружи ми руку ! Вређах те кадшто Речма и делом ; љубав ти вређах Доста и много : опрости, Магдо! Ја нисам хтео, ал' морах тако. Ко је то, не знам! ал' бејах гоњен Да мучим тебе, а тим и себе. Опрости, Магдо! јМагда Зар теби? А шта" Ако ме волиш, ти немој тако. Плакаћу опет; боље је псуј ме. Знаш, шта си мени! Хајнрих (измучено) 0, не, ја не знам. јМагда Узе ме, диже, човека створи! Сирога, глупа живљах у страху Као под небом сурим и кишним. Ти ме у радост уведе сваку! Љубав ти никад не познах јаче Већ кад ми лице дохватом снажним Из тужног мрака окрете сјају. Па да ти лраштам? Да л' што ти, драги Животом својим за све дугујем? Хајнрих Чудно се сплићу душине нити. ЈМагда (милује му носу, меко) Ако ги добра икад учиних, Ако ти време у раду скратих, Ако ги бејах очима драга... Помисли само: ма да бих радо Све штогод могу, све теби дала Уздарје такво давах ти само! Хајнрих (узнемирено) Умирем! Ако! Бог добро ради. Јер видиш, Магдо... Приђи ми ближе: За нас је боље што ћу умрети. Твој расцвет красни што ми је сјао, Ти мислиш: Хајнрих даде и створи ! Како се вараш! Не, то је вечни Наш чудотворац који ће сутра На милијарде пролећног цвећа Бурама зимњим шибати снажно. За нас је боље што ћу умрети! Гле, стар сам, сможден, обличја лошег, Па што да жалим ако ме ливац, Сазданог ружно, гурне од себе Ко недоношче у пропаст грозну. И шта бих друго ? — И моје дело, Пропало звоно, роба је лоша: Није за брда, јер глас му не би Будио одјек брдских висина. јМагда Ја не разумем те твоје речи! Звоно је красно, хваљено много, Мехура нигде, звук тако јасан. «Ко хор анђелски и звоно пева!» Рекоше редом ко једна уста, Кад обешено, за оглед први, Разлеже гласом свечано, сјајно...