Nova iskra

— 183 —

Хајнрих (грозничаво) У равном пољу ал* не и горе! ЈУГагда О не! Ти не чу, а ја сам чула Кад парох рече звонару нашем: «Како ће дивно звонити с ииса! х Хајнрпх У равном пољу, ал' не и гбре! Ја знам најбоље. То парох не зна. Ја ћу умрети, а смрт и желим Јер, ето, нек се баш и излечим, Нек мајстор-Бањар поткрпи дроњке Болници хајде ил' Бог зна куда.

Високо хваљен, од сваког љубљен, Мајстор у послу... Стотину звона Весео, оран слио си до сад: Славу ти звоне с торњева разних И душе твоје лепоту точе, Као из чаша, долом и гором. У сјајном рују вечерњег сјаја, У злату зоре — и ти си, драги! Ти, тако богат, што сваком дајеш, Ти, грло божје и срећодавче, Да, срећодавче увек и сваком, И кад нам није насушног хлеба Т и незахвално да рад свој гледаш ? Хајнриче, што ме у живот гониш Тако ти мрзак? Шта бих у њему? Шго ће ми живот, кад га ти, ето, Ко лажну пару бацаш од себе!

Фрањо Тратник

Зима у зими

А то ће рећи; животно пиће (По некад горко, покадшто слатко, Ал' увек снажно кад год сам пио) Сада би било бљутава чорба, Мршава, худа, бајата, хладна. Нека је срче ко жеђи има, Ја је не могу ни гледат' само. Слушај и ћути. Баш и да нађеш Таквог лекара каквог би хтела, Па да ми врати радости прошле И стару снагу за рад и живот И тад бих, Магдо, изгубљен био. ]У[агда Па реци, драги, за Христа Спаса, Шта је то било? Ти, гакав човек, Одарен с више, пун Божје пажње,

Хајнрих О, кад би знала! Тако си сада Звучала јасно, као ни једно Од мојих звона. Хвала ти за то. Ал' треба... мораш да ме разумеш. Дакле још једном : звоно не ваља! Са тужним срцем ја сам се пео Докле су звоно уз „хајд!* и «хајса ! л На брдо пели. И оно паде! Паде дубоко бар з? сто хвати. Сад је у води језера брдског Последњи рад ми знања и моћи. Целог живота, докле год радих, Не створих боље, не знадох боље ; За то и оде рђавим трагом. Сад је у води, а ја још трајем Остатке худе живота тешког.