Nova iskra

— 198 -

Број 7.

Београд, јула 1904.

Год. VI.

Кова ј?луих^кња (слика из Јјеоградског живота)

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 16, пб год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 ®ор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације гаал>е се Р. Ј. Одавићу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мигаина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадпо тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

ек Ј е неколико Д ана У служби. Кад штате домаћицу: каква је? Гвн! 1 Ј ош вам °дг°вара: „ Ново сито о ШрЈтјшЈ клину виси!" \ж7 Од како је изашла Лиза, у кући Д читава забуна. Поремећен стари ред, I П а ова нова још га није свикнула, па мука жива. Није што га она не би могла савладати или свршити, него гато јој домаћица лично ноказује сваку ситницу и пропраћа оним облигатним: „Код мене је такав ред, и не желим да га мењате!" Ако Марицика почне само: „Код госноје Поповићке...", домаћица је прекинс уздржљивом љутњом: „Што ме се тиче госпоја Поповићка? Код мене је овако, па квит!" А не љути се она само на Марицику, јер јој довољно узрока даје и муж, господин Оима. Нова слушкиња обично поремети ону лепу српску интимност с пређашњом куварицом, па је мука жива док се на њу свикну и док са свим не постане што је била она пред њом. Док је Лиза или како се већ зове улазила у собу, било са бокалом, било с папучама или ма са чим драго, док још господин није потпуно обучен, — дотле се ова нова очекује на вратима и господин пружи еамо руку,

управо само шаку, да прими тражену ствар. Све то долази од стида, који ће се, истина, савладати, али који је увек неугодан и непријатан у српској старинској кући. — Сапуњаву и прљаву воду од „Фусбада" још не износи Марицика, него је сам господин-Сима широко запљусне по дворишту. „Зашто ниси дао девојци?" пита госпођа Јелка и ко божем љути се, а господин-Сима, осећајући да можда није право што је урадио, одговара оним стереотипним: „Случајно! Неће ми руке отпасти!" — А врло добро зна да је то урадио само за то што му со учинило да вода није била бага најчистија. „Млађе је, брате мој", размигаља он у себи: „нека врста тице селице: данас код мене а сутра Вог зна где? Нећу да се о Сими чује ма шта рђаво!" Ва то се он и послужи радије сам, него ли да „за сваку ситницу" потеже млађе. Али је најзанимљивије, гато ни сама госпођа Јелка није бага у свему онаква каква је била за време Лдзе. Само да Марицика није казала да је пред овом службом била „гатумадла" код госпође министарке спољагањих послова, — све би се брзо удесило, али овако морала је госпођа Јела логички помислити: „Нека види госпођа минисгарка како и ми живимо!" — Овде је управо из госпође Јелке проговорила она симпатична навика многих