Nova iskra

— 265 —

Црки

"ЈЗорђе у ЈТешти

штваи Вадог, мађарски глумац, написао је год. 1812. драму „Црни Ђорђе". У доцнијим својим мемоарима пише о њој и о српским трговцима у Пешти ове занимљивости, које доносимо по нреводу (јамачпо г. Ђ. Поповића) из „Данице" за *? и 1868. годину: „Тада (1812. годиие) — пише Балог — израдим свој други драмат „Црни Ђорђе", јуначку игру у три радње. После много трчкарања, мољакања, донусти га цензура на заузимање барона Герлајије. Сад је ваљало постарати се за одело, што су узели на се Срби који у Пешти станују. То већ срећпије испаде, тако да већ први дан не би доста простора за све који су хтелн у позоригате. Сутрадан морало се поновити у немачком театру. Требало ее и трећн дан представљати, али на по сата пре представљања од вишега места забранише, и давала се место тога пред многобројним гледаоцима весела пародија под насловом „Лирски ђаци." Комад се дакле дваиута давао, па ипак је три дохотка донео; а како тада није био обичај давати хонораре или тантијеме за прва представљања оригиналних комада, ипак глумци, видевши да писац заслужује иаграду за свој труд, одредише 20 Форинти шајна у то ило од дохотка од преко 2000 Форинти. Радост ме није, исгина, сасвим обрхвала, али ме је узнола. Само да ми цензура није однела славу, него ми прогони друго моје чедо, Црнога Т>орђа, па му тек после миогих година би слободно опет појавити со на позориици. Веле да је и данас у животу, али му је, богмо, рухо од сгаре моде, ишчилело и отрцало се! Више пута сам помишљао да га окрпим, али ни сам немам конца, па оиет тек би само крпеж био; или да му дам сасвим нову доламу, али ја не знам доламе кројити по иовој моди, јер сам сасвим са својим мислима остао при прошлости. Некоји добронамерни гледаоци „Црнога Ђорђа" некако дознаше за мојих 20 Форинти, па им то не би право. Зато се договоре, па ме позову у дућап па ћошку од Вацке улице, на преда ме изнеше неколико комада чоје, рекавши: да изберем колико треба за јапунџе. — Али, господо, ја, истииа, имам 20 Форинти, али е тим се не могу у пазар упуштати; још трипута толико требало би ми; него кад узимам — доћи ћу.

Али стари један господар, са благим лицем, потапка ме по рамоиу. — Синко, но треба ви да плаћате за то, само ви бирајте ; нас неколико трговаца хоћемо да допунимо оних 20 Форинти. Реч мп застаде; али када још 3—4 трговца исто рекоше, а ја онда, као стидљива млада, с тешком муком пружим прст на један комад: — Па од овога! Одмах калФа, који је за тезгом стајао, одреже одатле 7 ри®а чоје широке 2 ри®а. На то пописмо по чашу шљивовице у здравље Карађорђу. Тада је био обичај да у сваком дућану има шљивовице, а то није баш ни тако рђаво било: лакше се уз

К АРАЂОРТјЕВ ТОЛ ОД КОГА ЛЕ НАПРАВЛјЕНА КРУНА

њу могао човек погодити него ли данас уз одређепу цену. Међу трговцима, што су ракијали, други један испи чашицу у здравље Црном Ђорђу, па лепом, шареном марамом убриса бркове и рече ми: — Е сад, синко, хајдемо у мој дућан, и у мојој болти има нешто за вае. Одосмо. Лепа свилена марама и материја за два прсника већ стојо за мене спаковане. Ја се поклоним и захвалим се, рекавши да нисам достојан толике дарежљивости, па онда пописмо и другу чашицу шљивовице у моје здравље. — Али сад ће већ бити доста, рекох. — Е дакако! иеће вам ништа Фалити, тако добра, права сремска шљивовица. Душа ваља тако је и било, па у таким приликама човек само пије, јер је све сгало до прилике, те ми и опет једиу искаписмо у здравље Црноме Таорђу. Сад ето трећега трговца са тако весолим лицем, каошто га имају само анђели кад чино своје небеско великодушје.