Nova iskra

— 801 —

— Ех, попадија, попадија, сиротиња, трице и кучине... пиштољ, бре брате, па убиј, гата ћеш му друго. — Ух, да неси памет померио, дели-попе! — Несам ја, но ти, тако ми закона! Ја све гато зарадим, донесем дома и идем свукуд, нико ми нигата не сме. Ама... ово ме чува... — и показа на кубурлије. — Е, али све људе Бог не даје једнаке. Ја пугаку никад несам узео у руке, а камо ли да убијем. Тек живот ми је догрдио, кућа ми неје мила, служим летургију, ама излазим из цркве као камен. И Бог је заборавио на нас сиротињу. Молитва, оче, ич не помаже. Пођем у нурију, на маки сат по педесет пута се прекрстим, па опет иогана вера изиђе на пут. Одмах се скином с коња, руку

на прси: „Како си, ага, како су ти деца?" а он ме гледа попреко, као да сам му убио јединца сина. Тако један, тако други, — тако целим путем. Данас сам код Мораве срео онога поганога^оџу Дилића, као велим: он ноп, ја поп, само по другој вери. Другари по занату, један еенаФ. Ни он повећи, ни ја помањи. 'Ајде, велим, да му се не скинем с коња. Кад оно белај: оџа ме погледа, извади кубурлију па мени под грло. „Овакав, онакав", вели, па ме натера да се три пут скидам и пењем на коња. Ни мајчину пређу на дувару неје ме оставио да не опсује, па ми најзад узе с коња узду и оде. Ето, па зар неје и Богу плакати. — Ах, куку мајко! — подвикпу поп-Павле, па пође тврдим корацима по соби. Онда седе и узе гусле. «Нодранила Косовка девојка На Ситницу воду жалосницу, На Ситницу воде да завати : Кад је водом лице оросила,

Окрену се с десна на лијево Па на исток обрнула лице. Таман руку дигла у висину Да крст часни на себе прекрсти : Угледала доброга јунака Где 'но коња вађа по разбоју, Где га вађа тамо и овамо. И све гледа низ Косово равно ; На кад виде Косовку девојку, Овако јој момак проговара: »Нриђи ближе, коња ми приваги, Да прилегнем у зелену траву, Не би ли се мало одморио, Јер три дана и три ноћи тавне, Нијесам ти сана боравио,

ЧекајуКи зулумћаре Турке Што нам рају по Косову муче....»* 'Гу му глас застаде, те отуривгаи гусле, устаде и заповеди да му доведу коња. Поп-Трајче га у чуду гледагае, како он мрачан, са ћурком и латинком, сиђе у авлију и седе на коња, Кад би према цркви, застаде и прекрсти се, па онда окрену кроз винограде право пут Мораве. Неколико се пута враћао изукргатаним стазама и често загледао у оне колебе, где су пољаци или газде винограда. Јога вигае наљућен неким неуспехом окрену коња нут села Витиње и на један пут стаде. Бага њему на сусрет иђагае неки хоџа. Дели-поп окрену коња преко пута, па извади пигатољ. Хоџа иаиђе. — Окидај се, бре оџа! подвшшу иоп-Павле. Хоџа се само промени у лицу. Доња вилица уздрхта а лева му рука пусти вођице.

И. Мрквичка Први оглед