Nova iskra

— 302 —

— Зашто, море попе? — Скидај ее, брс ћа®ир!') Хоџа се скиде. — Сад .јаши! — рече поп и хоџа узјаха. — Скидај се, едепс'з! 2 ) Хоџа се опет скиде. — Јаши! Хоџа узјаха — Скидај се сад опет! — Немој, попе, тако ти крста! — Ски-и-дај се! — гневно подвикну поп. — Немој вигае тако ти Бога! — Зини да ти не ломим зубе ! — па окрену нигатољ. Хоџа се опет скидо и поче да се тресе као прут на води. — Јаши сад, рђо! Хоџа некако аљкаво пребаци десну ногу преко седла, готов да себе нзбави од дангубе и да опет што пре буде на земљи. Намрпгген поп-Павле приђе, скиде узду с његова коња, метну у бисаге, па рече полазећи: — Да знаш, бре оџа! Мој Христос неје мањи од твога Мухамеда. Твоји муслимани муче моје попове, на и ја тебе. Сад путуј и казуј да смо ни ти мени двеста, ни ја теби сто. А ако ми опет дирате попове, још ћу грђа чуда да градим — хоћу тако ми мога закона! Удари зеленка бакрачлијом па се изгуби у зеленилу нут Мораве. Кад је сутрадан предао мученом пону узду и под страхом пиштоља нагнао га да њом зауздава своје кљусе — све је Гњилане знало за догађај у винограду. IV. У то време и Митрополит Мелетије беше ударио страннутицом. Сва Рашко-Призренска епархија негодоваше због његова шуровања с Турцима и дахијског понашања ирема Србима, а особито — према свегатенству. Путујући но епархији, он дође у Гњилане и одседе у кући оца нконома до цркве, бага према кући Дели-попа Павла. Владика се растенанио поред прозора и тегли из трешњева чибука, а попови се скупили у предсобљу, па као овце, шћућурили се, прикупили мантије, скрстили напред руке, па само чекају кад ће коме гром да загрми. Само ћосави отац иконом разгрнуо своје лисичином постављено џубе и

х ) неваљалац. такође неваљалац.

слободно се креће, готов да увек владици буде на руци Владика метнуо леву руку на прозор и држи чибук, а^ десном глади „Ф'нд'ка", своје олињало псето, за које говораше да је паметније и ученије од Приштинског протојереја. Поп-Павле не знадијаше за његов долазак, па чим га спази сама поред прозора, скиде латинку, примаче је десном оку и окиде — на митронолита. Кад се дим диже, он ногледа, но владике на нрозору не беше, само се чујаше иека гужва и галама по икономовој кући. Поп се задовољно насмеши, будући уверем да га латинка, као и досле, неће преварити. После неколико тренутака дотрча чауш са заптијама, те одведе пон-Павла у конак. Комесар полиције га срете: — Јеси л' ти, дели-поп, гађао на деспот -еФендију? — Јесам, агице, у царево здравље и народско спасеније. — Како бре на деспот-е®ендију, јеси ли памет изгубио ?! — Несам, е®ендија. Такога депсуза севап је убити. — Е, е, дели-поп! Не можемо да ти помогнемо. Он ће да удари телигра® на валију и 'оћеш да оставиш кости у Годосу. — Што-о?! Зар нееам га убио? — Неје га дао Бог. — Отварај апсану, еФендија; кад га несам убио, треба да цркнем у апсани, Ја... треба! — па сам пође к тамници... Не зна се како је ствар текла, тек његова казна би сведена на премештај из Гњилана. И ево сад Вучитрн, у свом грозничавом стању, очекујући рат, би пријатно изненађен доласком чувеног дели-попа Павла, чији му јо живот до ситница био познат, па још обојеи и декорисан. Висок, сув и коштуњав, плаве косе и брадо, проседих великих бркова, пуштених у страну, косматих и снажних руку, у турском оделу, он заиста нре напомињагае дахију и делију, него Гњиланског попа! Кад само помами коња Вучитрнским улицама, седећи на њему као нека орлушина, Вучитрнци нису могли да га се нагледају, јер баш они највигае цене витегатво и јунагатво. Ето због чега је његов долазак дао нуно разговора свакој кући, кави и ћепенку Вучитрнском. Москв а. Гр. Боковиј^.