Nova iskra

ЧЦ Дистићи & (ПЕСГЛЕ У ПРОЗИ, ПРНЧИДЕ, н^лррЕСИ^Е)

Ј\ м а ј л и ј е (кз туђег низа) схп У глупог срце на језику бива, У мудрог језик на ерцу почива. СХШ Ни време ни сила, Ни све њине згоде Угушит' не могу Љубав спрам слободе. СХ1У Шбром свега овог света Жудан славе можеш заћи: Што ти нуди отаџбина Нигде више нећеш наћи. СХУ У души твојој извор је добра, Извор и туђо.ј и твојој срећи; Тражи га само мораш га наћи, А кад га нађеш — увек ће тећи. СХУ1 Од циције и дебелог брава Тек по смрти стиже корист праваСХУИ Нити се велича нит' се диком слави Ко од својих уста туђу трубу прави. СХУШ Еоји самим собом владат' не разуме, Ни туђу слободу ценити не уме. СХ1Х Имати среЛу — то је у судбини, А среАан бити — то сам човек чини. СХХ Догод успомена буди наше наде Дотле нам и среће на земљи имаде. Превео О. Еп р1еш аГг ЈБистра као око у детета протицала је река задовољно певушећи своју једнолику песму. Еукурузне њиве преливале се у злато. Трава је била чиста као да се јуче отопио снег. Небо високо и нлаво. По њему се гонили мали сребрнасти облаци. Једно јато белих вивака летело је изнад воде. Велико и сјајно сунце као краљ је расинало зраке. Поветарац је био свеж и мирисао на влагу. На врх брега, у светлости и чистом зраку седели емо нас двоје. Све је било весело, умивено, као да је обукло нразничне хаљине. Чинило се као да се јуче отонио снег, као

да данас цвета јоргован и као да ће се сутра заруменети мајеке руже. Седели смо и ћутали. Наша заморена лица и угасле очи нису могле лагати: оне нам говораху да је то ипак само јесењи даи. Београд 190к. М. М. Ускокрви^ , Дубоко у ноћ... Дубоко у ноћ чекао сам те. Множина мени непознатих лица различитог стаса и израза стоји или корача по мрачној обали. Све су очи управљене тамо далеко у еветлоет која трепери на води и приближује се. Хладан ветар брише, а у срцу се рађају и умиру нада и слугња. Самртничка борба води се и обузима цело моје биће. Бледа и уздрхтала изиде и ти, добра моја драга. И у часу кад нам се погледи нервозно сусретоше, бесмо неми једно поред другога. Држао сам твоју врелу руку у својој руци. По твоме замореном и благом лицу прелете оемејак сетан, јак, дубок, осмејак што ме косну. Како сам желео да ти у томе тренутку нружим и утеху и срећу, и да ти кажем најнежнију реч. Срећан и усхићен ћутао сам, а за тим промуцао нешто тако обично, натегнуто. Изидосмо. Дочекаше те твоји. Сви су те грлили. И отеше те од мене те свете ноћи пуне свежине, тишине и звездате ноћи у којој си била као анђео. А знам да због њих ниси дошла, да су ти њихова питања досадна и тешка. Отеше те да без покоја и сна, расејана и расплакана дочекаш зору, да заједно просањамо дане младосги и вечитих расганака. В<дад. Станимировиђ

Једној пријатељици а Знали смо се пре виђења и растали пре но што познасмо једно друго. Избегавајући непријатне теме вечитог објашњавања евојих чудних поступака журили смо једно друтом, ваљда из навике, и обмањивали се да смо само пријатељи. Нехотице сам стварао од тебе несрећно створење и нодржавао те у томе уображеном стању, које ти је годило, јер је било моћно да потхрањује моју нежност, сажаљење и пријатељство. Удаљени сносили смо врло лако растанак, прилагођавају!>и се новом животу. 0 прошлости ниемо смели говорити, јер су већ многи догађаји изгледали смешни. Јуче сам те ерео здраву и наемејану, и побегао од тебе кад сам те видео у улози сентименталне девојке; јер је та сентименталност тако несрећно доликовала твоме руменом лицу. Рекла си ми, да ћу у твојим очима увек бити оно што сам и нре био. А ти не би ништа више жртвовала за иаш други састанак, — у то еам уверен. В<ла д. Стамимирови^