Nova iskra

2.

Пре преласка на народну појезију о Вељку, а зарад бољег оријентовања у њој, иоређаћу у најкраћим цртама главније податке о Вељку и оним догађајима у којима је он суделовао и који су му име прославили. Коме би потребна била Вељкова биограФНЈа, наћи ћо је лепо обрађену у Вука Караџића „Историски и етнограФСки списи", кн>. I. Но још иотпунију биограФију његову имамо у „Поменику" и „Кнежевини Србији" од М. Ђ. Милићевића, у којима се налазе неке црте из Вељкова живота које Вук није забележио. Из ових дела узимао сам и сам већину по атака о Вељку. Поменућу овде и засебну књижицу учитеља Мих. М. Отевановића „Хајдук-Вељко и његова браћа", која је „издање породице Милутинове, брата, Хајдук-Вељкова" (Пожаревац, 1893), а у којој је у главноме употребљено градиво што га је Милићевић у поменутим делима прикупио. Неколике податке о Вељку узео сам из „Србијанке" и „Тројебратства" С. Милутиновића (у чијим се песмама употребљенп подаци могу често узети као поуздани историски подаци), као и из биограФијске црте „ Чучук-Стана" од Ј. Ђорђевића. Вељко је био младић око 22 године када се одметнуо у гору у хајдуко (1803.), у те јуначке осветнике српске. Устанак 1804. затекао га је као хајдука у дружини Станоја Главаша. Ва тим је пришао старешини смедеревске нахије Ђувш Вулићевићу, уз кога је ишао и војевао све до Ђушине смрти (1805.), када остаде код Ђушина Брата Вујице као неки буљубаша са нешто својих момака. Под њим је био и при освајању Београда (1806), на чијим се шанчевима јуначки борио. У почетку 1807. Вељко замоли Карађорђа и Савет да му допусте да прикупи момке и упадие у Црну Реку, своју ностојбину, те да је побуни и очисти од Турака. Најпре су га од тога одвраћали да не би улудо погубио момке, али му наЈпосле, на његово волико наваљивање, допустише давши му нешто оружја и џебане, као и чин буљубаше. Вук наводи речи Младена Миловановића, тада председника Савета, о томе: „Ајде, море, кад је тако навалио, да га пошљемо, па ако Бог да те што отме, добро, распространићемо земљу нашу; ако ли погине и пропадне, ми му нисмо криви, видиш да неће да мирује, него ће отићи и без допуштења." Вељко је сјајно оправдао поверење и извршио свој задатак. У Раваници разви барјак и сакупи око стотину бећара, па пређе Честобродицу и преко Кривога Вира спусти се у Црну Реку. Пред њим се Турци разбегоше. Код Подгорца се беше искупило нешто Турака, но Вељко их разбије, а Подгорачког бега ухвати жива у његовој кули. Ту заплепи оружја и џебане и доста блага бегова. Тада је од бега задобио и чувеног хата Кушљу, од кога се није растајао и с којим је делио многе мегдане. Кад чују остале субаше и бегови по Црној Реци шта је било од бега у Подгорцу, одмах сви побегну у Видин и у остале градове и вароши, а Црну Реку оставе Вељку. Он не хтеде дизати сав народ тога краја на оружје, него га остави на миру и ирикупи још нешто

бећара и самовољаца, а народу поручи да му доиоси само храну за војску, чиме га је придобио за себе. По том се намести у неком селу (Кривом Виру?) да зимује. Кад Вељко очисти Црну Реку од Турака, постави по њој своје бимбаше, буљубатпе и барјактаре, а себе учини војводом ослобођене Црноречке Иахпје. Савету најпре није бпло но вољи ово његово самозвано старешинство, али му није чинио сметње, а тек га је доцније признао и утврдио за војводу Црноречког. Вељко се одмах постарао да очува Црну Реку од турских иапада, па је у Зајечару, Вражогрнцу, Грљану и још неким местима поградио шанчеве и чувао их са својим бећарима. Имао је намеру да од Турака очисти и сву Тимочку Крајину, у чему је и успео у друштву с Добрњцем, који дође с Делиграда (у пролеће 1808.), те најпре заузеше Соко-Бању (Алексиначку), а за тим раширише српску власт и у Сврљиг. Од тога доба Вељко је понајвише боравио у Бањи. Његово име постаде чувеио и славно у целом Српству, а Турцима задаваше велики страх. Вељко је судоловао у оној славној битци на Малајници (у јуну 1807.), у којој је српска војска, уз прииомоћ једног мањег одељења тада савезничке руске војске, однела сјајну победу над много већом силом турском. Том приликом Вељко се нарочито одликовао необично смелим уиадима у турске буљуке. Тако се исто и са својим бећарима борио и у боју на Прахову (1808.), где се такође одликовао великом храброшћу. После пропасти на Каменици (1809.) Вељко је чувао Бању од Турака. Но Турци убрзо навале на Бању с великом војском, опколе је и притесне са свих страна. Вељко се са својим бећарима иеколике недеље јуначки бранио у шанчевима, излећући често из њих с коњицима и сузбијајући Турке, докле му није дошла у помоћ српска војска под Младеном и Вујицом, када се ослободио турске опсаде. У тим борбама рањен је у ногу. 0 његовим чудима од јунаштва, што их је починио приликом ове опсаде, биће доцније нарочито номена. Кад 1810. један део еавезничке руске во.јске иређе из Влашке преко Дунава, отвори се преко лета читав низ бојева с Турцима дуж Дунава и Тимока. У свима тим бојевима суделовао је и Вељко са својим бећарима, прослављајући својом храброшћу и своје и срнско име. За тим је, у јесен, с Русима поново отео Баљу од Турака и борио се у великим бојевима на Јасици и Варварину, где еу Срби разбили велику војску Хуршид-паше Нишког и сузбили је к Нишу. И у тим бојевима Вељко се одликовао својим великим јунаштвом, а раљен Је у леву руку, од чега је у шаци остао мало сакат. Зиму је нровео онет у Бањи. Вељкова је слава била многима трн у оку; она изазва завист и мржњу. Поред интрига које се плетоше око њега, и поред неприлика ко је су му чињене у Београду, буде у лето 1811. премештен из Бање у Неготин за Крајинског војводу. Криво му је и жао било што напушта своју постојбину Црну Реку и што га са неправде гоне, али оде у Крајину да у последњим данима свога јуначког