Nova iskra

— 56 —

дожио сам испит — узгред буди речено: с одликом. После укусних плодова науке нису ми добро нријали грки ндодови нашег домаћег врта. Еод вас ће ми бити боље!" „Хуло јсдан:!" прекиде га апотекар и лупну га по рамену. „Ја не умем да с^ претворам. Мати вели да ми ваздух код куће пе прија: слаби ме. Ну ја мислим да није ваздух томе крив но досада. 0 тога сам се решио да, вас посетим. Чезаре је, истпна, очајно плакао, али ја сам му обећао да ћу му донети ушећерена воћа. Ти куваш, ујна, воће, је ли? „Врло много." Лаура беше као утучена. Више није могла повратити мир. Она, која је са људима разговарала тако слободно, замуцкивала је и црвенела пред овим младићем. На послетку дође к себи па запита — да ли је гладан ? „Као вук!" Није се дао нудити, воћ седе слободно за сто, на који се донесе, на брзу руку, ноловииа хладног пплета и читава пирамида зрела грожђа. Андреја му сипаше пива. Лаура га посматраше док је исиијао чаше наискап. То је био весео, црномањаст деран од осамнајест година, прави обешењак; имао је отворено, симпатично лице, са кога се могло читати свако душевио узбуђење. Живе и ватрене очи одавале су, да је већ волео жене, а рујне, насмешљиве усне то и потврђиваху Лепе, црне коврџице ивичаху му чело; стас му је био витак и еластичан. Чешће је пута чупкао своје једва приметне брчиће, који привлачаху пољупце — то је већ тачно знао — као магнет гвожђе. После вечере питао га је ујак о родбшш, о наукама, напретку браће и сестара. Лаура међутим распремаше сто, немирно, узбуђено. „Чујте", поче од једном Уго, вадећи из уста своју вирђинију са иуно грације и дувајући дим у страну, да

Лаури не би сметао. „Ја вас молим да се ни најмање не реметите због мене нити да мењате своје свакодневне навике. Било би ми непријатно да вас узнемирујем." „Не брини се. Ти си нам добро дошао. Овде си као код сво.је куће. Је ли Лаура?" „Никако друкчије. Ја се бојим само.... Угу ће бити дуго време." „Дуго време? Не познајем га! На против: ја ћу се забављати. Кад идете у постељу ? Реците искрено: у ово доба?" „Да ниси већ уморан." „Ни најмање. Ако ништа немате против, ја ћу изаћи да се још малко прошетам. Морам да опружим ноге. У поштанским смо колима били јаче стешњени но сушене херинге. Пород мене је седело неко дивно девојче.... те ми е те стране притискивање није сметало — али други суседи нису имали, како да кажем — тако меке и дражесне површине тела.... Где ми је шешир?... Ах, по тисућу пута хвала, драга ујнице? До пријатног виђења кроз један час." Поздрави се, а Лаури пољуби и руку с ванредном галантеријом и отиде. Андреја гледаше за њим са дивљоњем; затим упита Лауру: зар није Уго идеал од сестрића? „Исти отац", додаде на то. „Нема мирне крви Тарамелијевих. Само ме .једно плашп: отац му је умро од сушице." „Из тога изводиш....?" упита Лаура. Андреја одговори једним покретом који је много говорио. Ватим настави да хвали Угову отвореност и примамљивост. У томе тренутку наиђе и уобичајена вечерња посета. Апотекар је причао с ванредном заинтересовапоиЉу о доласку свога сестрића. Лаура је ћутала. (нАСТАВИИЕ СЕ)

ЈХоеде три годмке

(Раи! УегШпе)

Оалупавши врата уска разљуљана, По градини малој ја сам се шетао, А сваки је цветак бистром росом сјао, Градина јутарњим сунцем обасјана. Никакве промене. Као пре и сада: Скроман лозни хладник, од трске столице. Водоскока увек жуборе капљи де, Чује се јасике старе песма јада.

Руже и сад ко пре трепте и миришу, Кринови високи на ветру се нишу. Познате ми шеве што иду, долазе. Чак сам опет нашо стојећи Веледу Од које се љуска гипс на крају стазе, — Танка, уз отужну мирисом резеду.

ЗЧе11