Nova iskra

јМанасткр Св. г Јр°Ј и Ч а КП Д јТљеваља

; ва| манастир надазн се четврт часа далеко од Пљеваља на северо-источној странн у једној романтичној долиници, окружен са свију страна каменитим брдима, местимице обраслим и великом шумом. Народно нредање казује да су стари манастир, који је био знатно мањи, подигнут близу садашњега, зидали Немањићи. Могућно је пак да је зидан за време Немањића, али није вероватно да је задужбина којега Немањића, пошто су Немањићи градили велике задужбине, тако зване Лавре. Пре ће бити да је задужбина каквога властелина. Ј XVI. веку манастир је обновљен. По запису, који се налази на ередњим вратима манастира, види се да је манастир обновљен 1592. године, а обновио га је монах Георгије са спном Ананијом и Војином „брата моего (Георгијева) синомк и спахгом.')" До врата се налази Војин Спахија у народноме оделу као ктитор манастира. Покојни Т. Пејатовић, који је спремао опширну монографију овога манастира, као и осталих околних, оставио је у рукопису и овом манастиру ову белешку: „Манастир Св. Тројица срећним сгицајем прилика остао је кроз цео 17. и 18. век једно од најзнаменатијих просветних центара у целом Полимљу и Потарју. Велика књижница рукописних књига,- већином црквенске а и историјске садржипе у овоме манастиру, сведочу о великој радљивости и истрајности његових братстава на просветном пољу. Читаве генерације писмених људи у њему су се научиле писменоети, а уређење и богаство манастира били су углед свима околним манастирима. Готово цело Пљеваљско поље и велики део околне висоравни били су својина овога манастира. Доцније, кад је запустео манастир Бања, за дуго је и његово имање било спојено имању маи. Св. Тројице. Прича народна вели, да је у Тројици било мноштво калуђера, који су обрађивали манастирску земљу и гајили стоку. У јеку његова напредовања варош Пљевље била је незнатно насеље, тако да га путник Катарино Зен назива селом. Онде, где је данашња варош Пљсвље биле су манастирске пљеваре — пљевља, отуда је доцније и име вароши дошло. Онде где су им била гувна, данас је један крај Пљевља, који се тако и назива (махала ГЈвна); на заравни Јагњилима, југоисточно

од Пљевља били су им торови, где су се овце јагњиле, отуда и брегу име Јагњило; на заравни Гуднице више манастира биле су струге и музнице, одакле су чунковима стакали млеко чак до манасгира." Све књпге из богате манастирске књижнице прегледао је покојни Пејатовић и све занисе из њих прибележио, од којих су неки објављени у књизи „Стари српски заниси и натписи", коју је средио г. Љуба Стојановић. Од свију књига најбоље је очуваи Шестоднев Јована Дамаскина 1 ) из 1649. године, књига украшена са многим прилично израђеним илустрацијама у бојама, већином из Старога Вавета. Ова је књига и Гиљшердингу, кад је у манастир долазио, нарочито пала у очи. На крају књиге

Манастир Св. Тројица| код Пљеваља додат .је врло интересантан путопис о Индији, коме за објашњење служе илустрације биљака и животиња иидијских. Осим Шестоднева има још књига далеко старијих, има их које су писане и на пергаменту. Но најзначајније старине, које се чувају у овом манастиру, јесу ћивот и штака Св. Саве. Манастир како га је обновио Војин Спахија мањи је од данашњега; 1876. дограђена је напред нрепрата, те су врата на којима је натпис остала као средња. Тада јс пређашње мало кубе проширено и начпњено ово данашње, знатно веће, те сад манастир, и ако није онако ведичанствеи као Дечани, Соноћани и Мидешева, ипак има деп изглед. Ст. И. С.

1 ) В. Стари српски записи и натппси, средио Лз. Стојановић, стр. 245. и 246.

х ) В. у истој књизи заиисе из Шестоднева, стр. 361., 362. и 363,