Nova iskra

— 62 —

ХР0НИШ1

ЈТриповетке Светозара ^оровк^а')

л. Ивачковик —

Т.

у недавно ми из Мостара стигла једна лепа књига, из које бије живот и воља за живоваве, оеећа се мирис расилетене косе и зумбул-цвећа, зеленога воћа и бујие траве, чује се тихо роморење малога, кривудавог иотока, пригушен кикот и страстан шапат младих усаиа Или јаук којег очајника,, звекеће дукатни ђердан на пуним девојачким грудима и чисго се види, како се бехарски снег нечујно круни на лепе главице младих Туркиња. Одмах Хоџа Салих : по малој, у својој романтичној забатаљеноети лепој башти достојанствено корача стари, издерани Турчин, поливајући младо воће и мирисно цвеће; па онда седне на дивну траву, потапајући своје дуге иоге у хладни поток, испијајући мирно каву за кавом и не мислећи ништа. И онда полази у шехер, записује на улици записе против сваке куге и сваке болесги; милује децу, посаветује људе, те зарадивши неколико гроша, враћа се дома, својој нахереној, опалој кући и пред вече очекује младе невесге и сгидљиве цуре, које све хоће „да... да њега још више примаме". И тако сваки дан. Док се не догоди нешто неочекивано, нешто лудо, иевероватио лудо. Месец је већ увелико сијао, када му дошла лепа Луци.ја, богата Латинка крупних очију, сочних усана и господског стаса. И тражизанис, јер јој, вели, домаћииа љубомора мори, те јој не да ни у чаршију изаћи! А седоме хоџи шејтаии зар однели памет и мир. Нит' једе нит' спава, и десет даиа ее не отварају врата иа маленој кућици веговој. Тек се једанаестога дана свечано обуче Мухамедов остарели слуга и упути право вој, лепој Латинци. „— Ја, валахи, дош'о теби, да ми даш заиис, рече. — Ја дадох свему свиту, а ти, бива, да дага меии. Луција пљесиу рукама по кољенима и унесе му се у лице, те га везина коса поче ткакљати по челу .јј — Ла ? — запита — Ти, дина, ми ? Откако си догала ону вече, гаејтани ми понесоше сву памет, иа и ие мислим ни о чем' другоме, нег' о теби... Брука иод моју сгарос'... 0 — сихирила ме, ћабе ми. Луција ђаволасто својим иосом уприје у његов и дрмиу га за браду. - А ко ће тебе опсихирит'? — рече. Хоџа заборави на се. Ј ) У часовима одмора. (Књига друга). Мостар 1904. отр. 236. Цепа 2 кр. или 2*50 дин. Чист приход је намењен »Просвјети*,

—• Бре, немој се ти шалит', — осијече, — него јали дај какав запис, јали какав илаџ, јер се 'вако више не може... Валахи сам махнит!... Па, ону руку, што га је за браду држала, ухвати, нринесе устима и нрије него је Луција могла истргнути, жестоко угризе..." И ту је онда у тој књизи из Мостара сетна причица о младој Туркињи, која оставља свога старог мужа, јер јој иа уснама једнако гори пољубац ленога ОадикОФендије (Пугитеница), — и једна, тужно-весела, историја о пнјаиоме Хаџи-Иииуну , којн жута, подбула лица, помућеннх, изгубљених очију, у старом, похабаном оделу и праћен подсмехом, задиркивањем разних дућанџија, сваког јутра иде пред механу и чека док је његов једини пријатељ, механџија Никола, отвори. А није увек тако било. Некада је хаџија био угледан и погатован, н само га ииће, „липопиће" учииило „Хаџи-Иипуном", који ио два месеца но излази из Николина подрума, који .је опио туђе ханумо и старог, иобожног Нуман -СФендију, кад му је дошао да, га опет нзведе на пут правоверних муслимана. А ја листам даље по Мостарској књизи са зеленкастим корицама и поново читам кратку ироничну скицу о уображеном подворнику Марку, који се толико поносио својим чииовничким чином, но ипак дао оставку, јер не хтеде да му крвничка деца заповедају (Маркова оставка), — и тужну повест једнога младића, чији живот утрну као кандило. То су сетни Заиисци једног заборављеног човека, у којима тегаки болесник на самртничком одру јоит једном прелази свој кратки, тегаки век. Оећа се једног давно минулог бадњег вечера, када се комгаије окупигае у њиховој кући око заробљеног хајдука, ћутљивога мргодног Арсена (његов отаац га за то вече измолио од пагао) и шаптаху негато о народном устанку, који се спремаше; опомиње се првог божићњог благдаиа, кад је звонким, чистим гласом прочитао у цркви „Ко Гала-а-том носланија" и радовао се ситноме новцу, што му га отац за то дао. А иза Божића со стаде негато комегаати. Било је тајних састанака у њиховој кући или му отац одлазио некуда и био ћутљив, замигаљен. Бро.јили се новци и слали некуда. Турци се забринуше. Забрину се и Хасан-ага, вихов први комшија и добар иријатељ. Све се узмутило. Еада пак једнога дана стиже вест да се устатпи побили са Турцима и однели нобеду, побеснегае Мухамеданци: исмејавају и грде људе, дирају жене, а, иза, акшама јатомицо тумара,ју по улицама, вичу, галаме. У то опет пуче глас да, су Србија и Црна Гора објавиле Турско.ј рат. Настадоше бурна времена. Турци се унлашили и спремају за бој. По варопга вригате хатови, Турци до зуба наоружани промичу чаргаијом и прете да ће поклати све Блахе. Неки момци хтедогае да запале и њихову кућу, али је сачува добри Хасанага. Но када турска војска остави Мостар и Аустријанци пређоше границу, сложише со и Срби и Турци да одбранс град. И једног вечора донесогае на носилима његова мртвог оца. Остаде сироче. И Хасанага је отигаао у далеку Турћију,