Nova iskra

да није видео ма какву репатицу на звезданом небу, о којнма се од вајкада с неким страхом говорило и нредсказивало да добра бити ноће, јер се репатице од вајкада сматраху, а и данас код необавештених још се сматрају, као зли веспици овог нашега неба, који со овде онде само зато и јављају на звезданоме небу да овом мајушеом и слабом роду људском предскажу нова зла, и нове беде што имад да га снађу. Од када је н у ропатица потврђено правилно кретање око сунца, од тада се обавештени свет њих внше не нланш. Број ових репатица не зна се још за данас, али ће их на сваки начин бити до неколико тисућа. Повећи број комета одређеи је већ ио. својим путањама, и за 444 знамо да се крећу међу напред помеиутим иланетама, па да и у наш сунчанн снстем спадају. Ове се репатице зову иериодсже репатице. Друге се крећу по тако развученим и дугачким путањама око сунца, да прелазо можда чак заплаву иашега сунчанога снсгема, те можда доспевају и на такве даљине које су за нас несхватљиве. Спектроскопска испитивања послужила су за одговор на питање: каква је природа у комета? Прома 2о11пег-ову схватању може се рећи да су комете преостатци некадање исконске и у великој количини нагомилане материје, из које је некада поступним згушњавањем посгао наш сунчани систем. Језгро је сасгављено вероватно из многога ситнога камења и метеорита, које је окружено леденом скрамом све дотле докле комета на вежком удаљењу од сунца пролази кроз тамну и хладну космичку пучину. Еада се комета приближава сунцу све више и више, онда се најире загрева она страна која је сунцу окренута, лед се отапа и тако се образује маглински омотач око језгра. Метеорити, аеролити или озвездине Поред комета биће још једнако најчудноватија појава за свакога, кад види да се на звезданоме небу одвоји од осталих звезда на један мах по каква звезда, и са воома великом брзином крећући се, засија на небу у облику већег или мањег светлуцавог лука и прелети преко ноба, да одмах затим иснред наших очију ишчезне. Ове летелнце по небу зову се: аеролити, метеорити или озвездине и са свима досада поменутим небеским телима део су иашег еунчапог система. Привидна величина па и сјајност ових озвоздина веома је различна. Њих има тако малих да се једва виде, а има их и таквнх, ко.је својим сјајем падмашају и сјајност Јупитера па и Венуса, а има пх и таквих чија јо светлост јача од светлости других звезда у толикој мори, да со ове за тренутак или слабо или и нимало не видо. Најмање од ових зову со звезде иадалице, које со овде ондо по звезданом небу расуто појављују, у читавим ројевима, крајем јуна и у почетку новембра, и проузрокују право иадање звезда. Падање звезда бнва тако, да се примећава, како звезде као ексцентричнп зраци полазо

из неке тачке на звезданом небу и, крећући се по небу у разним правцима, најпосле ишчезавају. Она тачка, из које звезде привидно полазе, зове се зрачна тачка звозда падалица. Онај рој звезда падалица, који се јавља крајем јуна, иознат јо под именом Иерзеида, а онај ко.ји се јавља у месецу новембру под именом Леонида, јер Перзеиди полазе из констелације 1Јерзеа (Регвеиз) а Леониде из констелације Лава (Пео). Ватрене лопте Много светлије озвезднне зову се ватрене лоите, које готово свакада имају краћи или дужи реп и које се чос/го пута и дању виде, а многе се од њих гасо тек уз велику праску и тутњаву, па су узрок и падању врелога камења на земљу, које обично после нојаве ватрене лопте налазимо или као озвездинско гвожђе или као озвездинско камење (као оно што је пало 1877. год. у Соко Еањи). Без сумње јо сваки од нас много пута већ виђао ма какву озвоздинску иојаву. Њу су виђали људи од вајкада, и није ни чудо, што се ова лепа појава помиње и у Илијади, по којој, онда кад каква звезда засине па падне, по неки од богова на зомљу силази. Исто тако и северни мит доводи у везу живот новорођенога детета са озвездинском појавом; п по њому, како се дото роди, започиње предиља Верпеја да преде конац живота, н сваки со конац животни завршује у по једној звезди на пебу. Када се нриближи смрт човекова, онда се кида копац живота и његова побледела звозда пада на земљу. Па и иаш народ у својој празноверици доводи у везу с појавом озвсздине или смрт или и бегство каквога заточеника н т. д. Беранже је пак ту дивиу појаву иа звезданоме небу (Змај, стр. 94) овековечио овим стиховима: «Ти ми рече, да су наше коби, Наши дани о звезде скопчани. — Јесте, синко, ал' им тама злоби, Па нам често гледати их брани. — Али негда бистро око твоје Њихне знаке растумачит знаде — Каква ј' она, она звезда, што је Сјала, сјала, а сад доле паде? Издахн'о је један човек, сине, Ето му је звезда малаксала, Баш је пев'о, сретан, од милине У средини мила круга мала; Прлио је пријатеље своје, Чашу испи, Богу душу даде — А гле опет једна звезда, шго ]г Сјала, сјала, а сад доле паде! То је била невестица млада Мило чедо у самоме цвећу, Пуно срце убавога нада, Сутра јој се мили свати крећу, Скоро би се загрлили двоје, Већ јој девер зелен венац даде — А, гле, опет једна звезда што је Сјала. сјала, а сад доле паде! А, мој сине, та је звезда сјала^