Nova iskra

— 127 —

Ко је учио певати ? Какве су иееме певали? Да ли се свирало и како ? Да ли се певало уз гласовир ? Да ли је било мешовитих зборова (и ако сумњам, да је ових у нас онда било) ? и т. д. И попис музикалија у свима иевачким дружинама пружио би доста заиимљивих података. Оволико напоменух пре но што пређем на књигу г. Кухача, који и сам, ма и врло лако, додиру.је и наше — не музичке нрилике, него одушевљење за несму (а то ми баш и натура мисао, да се и у нас већ у оно доба могло неговати нотално — да не речем уметничко певањо). Књига г. Кухача о Лисинском, о његову добу и о његову раду, врсна је принова иашој — и хрватско.ј и српској — тако сиромашној музичкој литератури. Врло исцрпно, а притом врло занимљиво и пластичио приказао иам је доба које је Лисииски затекао, па његов развој, околину, студије, рад, успехе и иеуспехе, а затим трагику његову. Лисински је без сумње једна од најзанимљивијих иојава у хрватском животу онога ирепорођајпог доба. Г. Кухач пам је у овој књизи живо приказао, како је он имао велик и јак утицај на оснажење и учвршћавање хриатско народпе мисли, а још више на иеговање народиога језика. Његове су се композиције тако радо певале и слушале, да су убрзо ностале народне. Лисински није дошао ни на какав приправљеи терен и у толико се више морамо дивити његовој интелектуалној снази, игго се он онда, кад је хрв. народна музика .још потпуно у повоју била, лаћа убрзо да напише прву иародну оперу („Љубав и злоба") Ргуа ћгуа^вка когна орега „ ћјићау I 21оћа" и Дуа сЈпа ћИа је ргуј ри1: рјеуапа 4. каупја 1846. и га^гећ. §•]игтпјро<1 иргауот А. 81и§;е." (стр. 48.) Ту је оперу Лисински нанисао пре пего што је у Прагу студирао теорију и иауку о композицијп, иа је ипак постигао велики успех. После студије у Прагу, где се Лисипски није најбоље осећао, довршио је своју другу, много већу и много бољу оперу „Ропн", али јој није дочека извођења. Осим те две опере, компоновао је Лисински врло много ствари, како вокалних тако и инструменталних. Г. Кухач иа крају својој књизи додаје попис композиција Лисинскога, те вели: „Како пага рге^М (1окагије, И8Јп8к1 је и^агТмо, д1аг1зо1;уог10, и<1е810 1 икајсИо безЛебе! \ 8ес1ат уесјћ 1 тпапјјћ коша(1а и јеЛапавб! §'0 (Ипа 8уота ^кзћепо^а гас!а, 1. ј. ос1 § - о(1. 1841. с!о копса §'0(1. 1862. N0 робк> 12УЈе8по гпаЛето, (1а ша(1ето овгнј о\'(1је иаћгојегпћ 1л81П8коУ1ћ а;1а/,ћо1о1'а ,јо8 VIбе га81гка1пћ које кис!а, кој! 8и то/Ла тпо§1 уес 1 ргораИ, 1;о зтјјето ћгој ЕЈзЈпзкоуГћ котро81С]'ја роуЈ8Ј11 па (1\пе зМте." Ваистину, велик бро.ј иарочито за оно доба, у којем се није тако рећи грабећи компоновало као данас. Уза свих стоседамдееет и седам набројених композиција додао је г. Кухач краћу или дужу оцену, те је тиме уираво окарактерисао цео композитореки рад Ватрослава Лисинског. (Родио се године 1819. у Загребу,' по оцу сепрезивао Фукс — презиме Лисински узео је доцније отац му је био пореклом Словенац, из Крањске. Лисински је умро год. 1854.) Рекао саи, да је г. Кухач занимљиво нриказао и доба и околину Лисинскога. Нарочито је добро учинио што је онако живо представио и Алберта Штригу, чији јв живот и рад у тако тесној вези са животом и радом Лисинскога. Не само да су данас ретки таки пожртвовни

пријатељи, какав је био Штрига Лисинском, него су ноготову ретки таке уметиички ептузијасти — мислим, у нас — који би толико учинили за развој народне уметности, колико је за популарисање хрватске музике учинио одушевљени Штрига. Његово је одушевљење у опће готово класичио. Он напр. за час се створи из Беча у Загребу (имајте на уму ондашњу комуникацију), само да суделује на приказу народне онере — био је изврстан баритониста — и за то не тражи награде! Он је Лисиаскога готово нагопио, да напише прву оперу, храбрио га, тешио, радовао се његовим успесима, као својим, и бринуо се за Лисинскога, док је овај био у Прагу, те му скупљао месечну номоћ од 50 ®ор., пропагисао његове сгвари, трчао од бана до обичног грађанина, а све за свога нрнјатеља Лисинског и за „народну ствар". Потпуно је Штрига заслужно, да му се спомен у хрватској културној историји очува, а г. Кухач је то и учинио, приказујући готово наиоредо и Лисинскога и Штригу. Понављам, да је књига г. Кухача у сваком погледу врспа. Лак стил и живо приказивање — без икакве академске укоченосги —- чини, да је књига запимљива. С тога свакоме, нарочито онима који се о музици баве, препоручујемо да нрочита ту књигу јер ће му без сумње користити. Праг. Пера Ковови!

* Средишии одбор удружења српских лекара. и природњака конституисао се и изабрани су: за председника др. Марко Т. Леко, проФесор Вел. Шкољв; за потпредседника: др. Јован Д. Данић, управник болнице за душевне болести; за благајника: др. Коста Д. Николпћ, апотекар; за секретара: др. Стеван Марковић, проФесор Вел. Школе. На првом конгросу срнских лекара н природњака, као што је познато, одлучено је: да удружење српских лекара и природњака држи сваке годино у августу или септембру годишњи збор на оном месту, које се на предходиом збору одреди и да први годишњи збор буде у септембру 1905. год. у Београду. * Артилеријски мајор Мирослав Ј. Милисављевић превео је са руског језика и дао у нггампу дело /Геориски курс руске артилеријске ОФИцирске школе гађања." Књига ће имати до '20 штампаних табака, а донеће и 70 слика. Цена ће бити до 8 динара за ОФИцире, а до 5 дин. за нодоФицире. Претнлатници се пријављују писцу (Ваљево). * Изашао је први свезак дела Д-ра Владана Т>орђевића „Крај једне династије. Прнлози за историју Србије од 11. октобра 1897. до 8. јула 1900." Цсна је за претплатнике један динар и педесет пара, за оне из иностранства једну круну и педесет хелера месечно. Дело излази дванут месечно у свесцима од 80—100 страна велике осмине. Извач претнлате продаје се сваки свезак по динар или круну. * Пешадијски но])учник Живко Станисављевић (Ваљево) дао је у штампу и други део свога превода „Упут за обуку пешадије за рат." Цена ће бити до 80 пара динарских. —