Nova iskra

— 138 —

никада требало да то смећу с ума. Нока само помисде на то, да нису ретки ни такви људи, којима девојачка појава, поред других дубоких осећаја, бЈди и неко редигијозно осећање. Њих, истина, и само данагање друштво тера да не живе повучене и стално уз матере своје, као што су живеле њихове некадање вршњаке, али истина је и то, да оно не тражи од њих ни да скидају са себо вечне украсе своје. Ма како да су тошке прилике у које је модерно друштво ставило многу девојку, природа је њој уручила толико блага и у срце јој је улила толико доброга, да има услова да на племеаитом послу буде вазда прва. Истина је и то, да њих данашње друштво, с миогим евојим настравим појмовима, врло често одгурује у страну; али да ли светлости одиста нома зато што је слопи но виде? Кад би само многе наше девојке хтоле што чешће помигаљати на то: како је и у пајскромннјим срединама, и са најскромнијим средствима лако сгећи себи мира и задовољства, дакле бага оно за чим сав свет жудно трчи и крха се, и гопи, и сатиро један другога; кад би само мало изближе загледале лажност и извегатачоност иа којој базира скоро сво друштво, увиделе би, како им је непотребно и бескорисно истраживање ма какв« друге улоге, до оне коју им је сама природа доделила, без обзира на оно гато им друштво додељује. А њима је ирирода дала много, дала им је гато је највшпе могла дати: дала им је срце, да у њему одјока налази све гато је велико, светло и узвигаено. Женским Фигурама, као гато је познато, оличавани су кроз сва времена најсавршенији осећаји у човеку: и љубав, и сажал.ење, и вера, и нада, и, верујте, није се то тек онако десило, то је догало после дугих и дубоких опсервација. Али, на жалост, оно рђаво осећање укорењено у човеку, гато се зове сујота, није оставило на миру ни девојачка срца. Сва времена удегаавала су нарочите нроповеди против ње, сматрајући је као једно од најстраганијих оруђа, гато

их неке зле спле подижу против људп. Па и данас нема ни једнога другатва у којем се с болом не говори о њезину разорном дејству, али ипак све то није могло њу да савлада. Ја, наравно, не говорим овде о сујоти у опгате, јер, у широком смислу те речи, то је осећање којог ће увек бити, и којег ће тек с људима нестати. Не, ја говорим епецијално о оној бледој, оној болесној, оној, без сумње, најмизернијој сујети за свилом и кадипом, за ма и лажним драгим камењем. Па јога онде где се може, ии по јада, али онде где ми сви знамо да се не може, онде где се родитељи муче, одузимајући од уста својих да би задовољили ту носавладљиву сујету кћерака својих, онде све то кићењо не само да не изгледа лепо, но јога, поред тога, срцима и оеећајима таквих кћери одузима нешто од онога што је најлепгае у њима и у очима озбиљних младића, дакле бага оних, на чије мигаљење и оне саме највише полажу; помрча ону светлост у којој се обично њима јављају чедио, нежне и скромне довојке. А из те светлости девојке, ни као девојке ни као доцније жене и маторе, не би требало никад да иступе, јер, — овде ћу се послужити речима једнога, како и ја мислим од највећих људи XIX века, великог естетичара, Енглеза, Рескина: „...Било да и саме знате, било да не знате, све ви треба да имате преетоло у многим срцима и да имате круиу која се никад не скида. Ви морате вазда краљице бити, краљице за веренике своје, краљице за мужове и синове своје, краљице обавијене неком вигаом тајанственошћу за свет испод вас, који се клања и који ће се вазда клањати нред венцем од мирте и нред сјајним скиптром жеие..." А све то девојке ће постигнути не покоравајући се прохтевима, назорима и законима, што их друштво за иеколико даиа кроји; не покоравајући се, дакле, ма чему пролазном, но иокоравајући се вечним законима који су урезаии у срцима њиховим. П, Ј. Одави^

ЈЛ о л к т з а

л^/тари иконостас у опалом храму И ту венац трња око мртвог Христа ; Кад кандило прсне, тад кроз полутаму Крв рујава јасно на Спасу заблиста. Тешко ми је саму... Господе! Долазум пун наде и вере; Никад мене нису увредили људи:

Над њиховом злобом мрк се вео стере Охолости. Увек топле су ми груди. 0, Недопевани ! Ја те силно волим, Души ми, крај тебе, увек лакше бива; И сад тако ведар ја те крепко молим Подај што ми душа од детињства снива :

У последњем блеску оног часа даног Да достојан будем свог крста незнаног.

М, Јелиц