Nova iskra

- 211 —

К а з н а

Е. Иеега

(СВРШЕТАК)

арамелиЈевима углед знатно скочи од како је владика код вих гостовао. Лаура ступи у нове везе с најбољим иородицама. Старији пријатељи, чије друштво није баш много части чинило, држала је вешто у даљини, и тако иоступно прекиде дотадашње одношаје. Неки јо држаху за горду, али они, са којима је сад ступила у живљи саобраћај, хвалили су њен изврстан пачин понашања. По примеру богатих људи, иосла она Риту у варошки завод. Одвојити се од детета било је за њу без сумњо велика жртва. Дуги салоп, двориште, тераса, сиаваћа соба — Андреја већ дуго не беше ступио у њу — све јој се чинило пусто и мртво без њена анђела. Али то је било за Ритино добро: пред тим Фактом падале су све замерке. Све Лаурино мишљење било је сад упућено на једну једину тачку: на Ритину будућност. У тужним, готово бескрајним данима које је са својим мужем проводила, у којима је била принуђена да се навикава на мужевљеву усамљеничку ћуд, на његову мрзовољу, на његову рану старост, имала је једну једину грешну мисао: „ ЈПта ћу да радим ако га Бог пре мене одазове?" . Апотеку продати, капитал реализовати, преселити се са ћерчицом у коју велику варош, где би Рита могла тек у правом смислу папредовати. Доцније сјајна удадба. Сваку је сујету требало задовољити; свака радост, свака срећа треба да се спусги на Ритину главу. Лаура со изгуби у појединостима свога плана. Увиђала је час ову, час ону могућност; правила је обрачуне и градила ваздушне куле. Несвесно се предаде, због Ритине будућности, још једном свима илузијама своје прошлости. 0 распусту долазила је девојчица кући. Лаура се дивила њезину напретку. Пажљиво и с усхићењем посматрала је како се Рита пролепшава, и у њеној неизмерној охолости изгледаше јој дете све драже и љубазније. Рита је била грациозна и нежна. Из њених црних, проницавих очију говорио је сав свет. Невероватно јој је личила на Уга. Но ипак никоме не пада на памет да у томе налази нешто нарочито; случајеви оваке родбинске сличности нису ретки. * * * Године пролажаху полако, дуго, али напослетку ипак прођоше — као што све пролази; за болове на велику утеху, за задовољства на тугу. Рита лапусти завод и врати се кући. Она оживе усиавани одјек у старој кући Тарамелијевих. Веселост њепих петнаест година обасја сваки угао, подмлади све.

Лепа и насмешена седела је у мрачноме салону на приземном спрату, и простор се испуњаваше светлошћу; преграда на прозорима изгледало је као да се шири; чак и мраморно воће, које већ толико и толико година украшаваше сто, доби свечанији изглед. Али ускоро изјави Рита да ово воће није у моди, и њега нестаде. Себи пак стави у задатак да га свако јутро замени китом свежега цвећа. Тада јој паде на памет да у лозу на вењаку умеша и неколико изданака глицине. У свежем априлском јутру чула се, с плетивом у ру-

Део зида манастира Манасије кама, како под мирисним заклоном од лишћа пева као млада шева. Мајке јој готово нестаде од љубави и милоште. Гледати је, љубити, слатким именима називати, тепати и опет тепати... све то није било довољно њезину срцу које је трошио моћни разбуктали пламен. Привлачила је к себи у наручја; гладила је нежно по коси; лако је уједала за нежна ува; сва занета страшћу сисала је цветну лепоту своје девојчице. Често, кад је љубила Риту дуго и дуго, падала би у осамљеној одаји на колена и зајецала би опијена радошћу и захваљивала Богу. Поред излива овакве страсти, осећала је она потребу да гласно истакне и врлину. Говорила је о мајчиној љубави, као о највишој, јединој љубави. Атмосшера најоштријег морала оикољава је у корак и стопу. Стари круг познаника, који се свако вече скупљао у апотеци, већ је одавно раскинула.