Nova iskra

— 213 —

Млади Имбријани бошс се баш ровносно заузоо око Рите; био ју је обасуо са цуно нажње и нежних услуга. (Једећи једно поред другог, под насмејаним сводом небееким, у заклону зелених дрвета, весели и осмехикајући се изгледали су баш као створени да једно друго љуби и да буду срећни. Никад није Рита изгледала тако лепа, тако дражесна. Образи јој се зажарише, очи засијаше, груди се благо подизаху и спуштаху у ружичастој одећи. Личила је на двет, на анђела; Лауру је усхићавала и сама помисао о том.

роченице, мо журећи се, оаако како би јој управо на памет падали. Орачунавала је Ритину сирему. Описак ће спреме држати у својој приватној гаатули, заједно са списковима одећа и обућа из Ритина детињства. То не беше баш лак иосао. Лаурине мисли блудиле су којекуда; она се трудила да их прибере, али и преко воље мисли је одведоше на зелену ливаду, где јој пред очима стајаше слика младога гро®а како игра у нежном загрљају са Ритом. Мораде перо спустити. У ушима јој одјекиваху свети звуди са китара и

Оамо је Рита мало и сувише играла. Кад је опрезна мајка додирнула руком траву и приметила да је вечерња роса већ пала, тада је млади гро® молио за допуштење да може одиграти још један валцер. Лаура није могла рећи „не". И млади пар обухвати се и одлете у сенку дудова, коју поче да озарује нежна светлост месочева. Мало затим доведе гро® Риту њеној мајци; Рита се осећала заморена. Весело и радосао кренуше се кући. Ноћу, док би Рита спавала и природа поткрепљавала снагу девојчета, продужавала би Лаура у духу да ствара идиле које је опа тако топло желела. Пред њом, на столу слабо осветљеном петролеумеком лампом, лежао је листак хартије, мастионица и перо. С времена на време писала би Лаура неке бројеве, неке

харФа: „Химна, химна!" Цвеће, двокрави светњаци, шуштање атласне одеће, венци — сву ту шарену збрку свечаности видела је у духу и заносила се. Груди јој се надимаху у победоносној охолости, а очи напунише сузама. Све што још од младости, љубави и страсти беше сачувано у педесетогодишњој жени, пробуди се при помисли на будућност њене кћери, као оно што се укочено тело поврене под ударом електричне струје. Изгледало је као да су јој боре на челу за један тренутак нестале; очи јој сијаху необично пријатно; у дубини душе иојавипге јој се сенке давно уминуле радости. Тако се изгуби у неодређеним, срећним сновима — док је не поврати у стварност мегакољење заспала девојчета. Она дохвати поново перо, и узнемиреном руком срачунавагае издатке кнежевског мираза.

Јосип Бужлн