Nova iskra

— 199 —

и махну сабљом. Свж пукови одадогае поздрав. Чим се разлеже узбуђена комаида, пукови задрхташе. Срелци пођоше брзим, свечаним маршем. Напред копљаши и сокираши са кожним увијанкама од грла до земље; достојанствено издигли секире и копља, крупно корачају и рекао би да их Мухамед гааље да невернима обзнане истинску веру јединога Алаха... Стрелци прођоше. Крете се коњичка музика са неколико ескадрона коњаника на помашим арапским хатовима. Из сграганога тутња само каткад разберога; „Арш — арнг!" огатру команду Алајбега у курдистаиској шубари. Појави со и муширов восник у живописној одећи, држећи па позлаћеном копљу царски Ферман — мугаирово пуномоћство. Напослетку, у гомили златних каФтана, очи застадогае иа воћ доста сбдом пагаи озбиљна лица, у простом свакодневном војничком мупдиру. Кола иђаху за њим празна, јер оп јежђагао на белој епирској мазги. Поздрављаше руком војску и народ, па се заустави пред хоџама. Улема, у златном турбапу, диже руко и очита молитву. — „Падигаах'м'з чок јагаа!" — разлежо со по целом брду. Топови опет рикнугае двадесет и једаи пут. Мугаир махну руком и свита пође. Кад приђо српскоме живљу, он уљудно поздрави свештеиике и грађано, па ободе мазгу и и. Мрквичка приђе к сељацима. Сви се намах дубоко ноклонише. Радован Росуља приђе ближе и рече добродошлицу на српском језику, па му се сасвим иримаче и у имо народа пољуби му колено. Мушир погледа, усправи се на мазги и махну руком пут народа. — Кмотови и народне сгарешине нека ми приђу! речо он турски. Кад га старци са дубоким поклонима окружише, он настави на турском: — Ко од вас зна турски или арнаутски? — Ја, ја, ја! — А ти? — окрену се пагаа кнезу Росуљи, ко.ји немо стајагае за све то време. — Ја не знам ни турски ни арнаутски, честити мушире! — А како знага ? — Нашки...

— промрмља пагаа и позва ађутанта: — Вашши: народпи старешина који не зна ни турски ни, арнаутски! — па окрену мазгу и за тронут ишчезе нут конака кроз Митровачко прљаве улице. — Вог с тобом, кнезке, гата учини?!... — повикагае кнезови Росуљи. — Мугаир се паљути и Вог зна гата ће од тобе учинити... — Штогод хоће! — одговори кнез и мирио, еасвим мирно пође за осталом свотином. IV. Митровица је за последњих сто година провела ирву слободну ноћ. Дворигато конака, тргови и сво улице беху

Свршено је

запруђене светином. И сво се то кретало нрви пут у/еазнању да му обпоћ нико неће ништа рђаво учинити. Под притиском страха, све се то некако збратило; АрнаутЛ' се повукли и забринули, постали према Србима уљудни ф пажљиви, тврдећи свакоме: како је суеедство света ствар и како једна земља треба све да скуии, то да сви живе на миру и у љубави. Срби се подмигују и сваки у души осећа: „Е, причај ти сад, причај..." По улицама разведени огњеви, те и иначе лепа Митровпца, примила неки особити, стари и сјајни облик. Сељаци се на дрварском тржигату, недалеко од конака, разродили у неколико табора, па око огњева причају своје доживљаје, спомињу стара времена, и готово нечујно њихова дугаа додира струне боље будућности... Освану дан и весници објавише: да ће се читати царски Ферман и да ћо бити примање у конаку. По па-

/чп;

А6