Nova iskra

— 251 —

у оеоекој тшшши. Иосло прстеновања Шонеи пожури у Париз да удеси својо ствари, ио тек што је допутовао тамо, сгиже му вест, да је лепу Марпју испросио некакав гроФ. На већ измучену и иапаћену душу младог композитора пао је још један силни терет, изгледало .је да ће носле толиких недаћа настати разочарање у животу; очајаље и меланхолија опет насташе у вегову животу а дружба с клавиром још тешња: онет је он с њим разговарао и исноведао му болове ојађеног срца. И ето у то доба јавља се жена с којом је он провео толико иријатних и непријатних минуга, жена која испуњава готово сав део његове историје од 1836. год. па све до смрти. То је била знаменита Француска романсијерка Жорж Оанд. После несрећне љубави ирема Марији, он се и даље виђао по Париским салонима, но сад сетан и невесео; својом свирком он је само наводио тугу на своје слушаоце. Целе вечери једном у салону гро<шце д' Агу био је нерасположен; тек кад је остало најинтимније друштво он седе за клавир и поче своје чаробне импровизације. Осетио је као да никог порсд њега нема, предао се сав својој музици и кроз прсте по диркама описивао своју тугу и несрећиу љубав. Пробуђен из сањарија, видео је два црна ока према себи и лепу главу подбочену обема рукама на клавиру. Само је поцрвенео и лако се осмехнуо. Исте вечери Лиет га је познао с њом, са Жорж Сандовом, с једним створењом, како је Шопен говорио, које је најбоље разумело његову музику. У почетку он је чак дошао до закључка да она није тако лепа, као што су о њој говорили, но доцније се страсно заљубио у њу. Туга га је убрзо нрошла и гордост је овладала њиме, осећајући љубав знамените жене. Он се осећао врло срећ-

нии. Убрзо .је са тим познанством иромењен и његов живот: закупио је .још већи стан, снабдео се .јотп скупљим памештајем и ваљаним клавиром, а ириређивао врло често музикалие вочери у кругу својих добрих пријатеља и другова, као што су били Мајербер, Лист, X. Хајне, Мицкјевич, АлФред де Мисе, Ж. Оанд и др. Ту се оп осетио напослетку иун задовољетва и среће и његова детињска веселост враћала се постепено. Године 1887. Шопен отпутује у Лондон, где је оеетио прве предзиаке своје болетице. Волест се развијала врло брзо, и пријатељи се његови већ побојаваху за његов живот. Идуће године Ж'орж Санд, због болести свога сина, иође на острво Мајорику куда се упути и сам Шопен, нешто ио савету лекара, а још више по иалогу евога срца (односи према Ж. Санд — Аурори Дидеван, — били су већ блиско иријатељски). Болесног Шопена Жорж Санд је и сувише неговала и пазила, као свога роћенога; у толико несрећних и критичких минута оиа га је увек извлачила из опасности. За све време њихова познанства она је успела да позна и иајмање његове каприце и иајбоље му је умела у свачем удесити и задовољитн га. У место меке климе и свих удобности на острву, те године била је ужасна влага. Хладноћа дома, где није ни пећи било, и сви другп недостатци још силније утицаху на болест и нервност Шопеиову. Кашаљ нак његов поплашио .је издаваче станова, те ни згодан и добар стан нису могли наћи; једва нађу себи уточишта у некаквом старом манастиру изван града. На брзу руку на.ђу некакав намештај, поруче нећ, клавир и друге потребне ствари. А. Д. Мил. (НАОТАВИИЕ СЈВ)

^ Диетићи (ПЕСЈУ1Е V ПРОЗИ.

„1Ц о И и г п о" - Херпан Хесе Мој коњ застаде, уздигну дивни врат и зарза у тамно вече. Поздрављам те! Поздрављам те моје кедровско црно уточиште! Тн које мир доносиш, ти одстрањено, нетакнуто, са црним скупоценим појасом! У дубоко|, густој кедровој шуми лежи језеро и један гранитски онустели дворац. Дворац сазидан за вечпост, огроман и јак, са големим норманским торњевима и са једним јединим вратима. Она су се отворала на једне стененице од широка тесана камена, које су водиле у црно бездно језеро. Седи чувар чуо је и познао мога коња, па нође замишљен кроз врата од туча и преко зеленкастих степена. Одреши са тешког ланца краљевски чун и завесла нолако веслом кроз црну и густу воду. Узе ме и одвесла натраг. Завезасмо опет чун ланцем са гвозденим беочузима.

Оедосмо на праг од тучних врата. Треперење лишћа на врховима све је јаче у вечерњем поветарцу, сутон се прикрада кроз дебела стабла на обали. Чувар је своју старачку главу наслонио на обе руке и продирао дугим и мирним погледом у вече. Пред нама леже маховином обрасли степени и непокретно језеро, а с обе стране тисућгодишњи зид свете шуме, која се у прстен затвора са противне стране далеке језзрске обале. Часови лете нечујно мимо нас. С оне стране воде дрхти преко шумских врхова слабачка светлост, диже се и расте и почиње оасвим јасно да светли и избија, лебдећи над шумом, као пун месец. Чувар је упро свој укочени поглед на лагано кретање месеца. Његово је лице тужно, и ја осећам, да би радо говорио са мном. Ја га запитах, али брзо окренух свој глас у шапутање уплашен одјеком у усамљеној шуми. Упитах га: „Ти си тужан... 0 чему мислиш?" И не ногледа ме, само спусти мало седу главу и уздахну. Затим рече: „Пре тисућу година седео сам овде на истом нрагу и гледао моћно језеро. А тамо, у