Nova iskra

с.родиви воде, гдо се месед озрцава, иливао је мртвачки чун и горео сав у жарком дрвеном пламену. Цело језеро бегае румено од блесгса ватренога чуна. А онај што |е у њему лежао, био је мој последњи краљ." Отарац иокри своју главу одећом. Мало за тим откри се, а иа бради имао је још неколико сузних каиљица. Тада настави: „ После кратког времена одгурнух последњи самртников чун од ових степена. Лежала је у њему надчовечански лепа, као снег бела жена у пурпурним свечании одећама. Моја последња краљица." Дубоко и тешко зашугата кедрова мтума. Из бездне воде тужно гледатае округли месец. „Волео сам је!" — — — „После низа дугих година чувао сам дворац и седео дуге, мирне вечери на сво.јим степеницама. Али ти то већ знаш, ти си ме по имену звао, и ти си једини чи.ја је нога у тисући година прекорачила ово уточиште. Ти имаш и кључево његових ода.ја! Хоћеш ли да уђеш?" Затворисмо улазак иза себе. Чувар узе бакљу из беочуга и осветли ми степениште. Здраво, тисућугодишње степенице! Здраво, бронзани украсни свећњаци! Здраво, засведени коридори кроз које се буди одјек краљевских корака, када кроз вас пролазим! Код носледњих врата застаде чувар, поклони се дубоко и пропусти ме сама. Ступих у стару одају и осетих поздрав нрошлих времена, поздрав који сам још као плашљив дечко пре много година осетио. Одаја иагае последње краљпце! Пурпурни теписи, високе столице са лавовим главама, златни и од драгог камења женски украси. Једаи незнабожачки бог са ратним пленом стоји насред собе; око главе му је златни трак, а о руци мала краљичина хар®а. То је хар®а гато јс за дугих ноћи дугим и тужним тоновима очаравала језеро и мирне лабуде по њему! 'Го је харфа која је пратила пеему белих поноћпих нривида! А њихова је песма жуборила у облачним и олујским ноћима влажио а чисто из дрхтавог језера и пролазила кроз успавану послугу и миловала се у мрачној и пурпурној одаји са дивном краљицом. Она је ударила мачем кроз веселе грудв послгдњега краља. Она је једне бурне ноћи и краљици донела смрт, пољубивши румене и сграсне усне њезине. Дрвена хар®а висн о руци мирног божанства. Посматрах дуго њено чудно и вито обличје са змајевском главом, очима од смарагде, бисерним зубима и танахним струнама, и удисах неизмерне страсти оног прогалог, незаборављеног и моћног времена. Прозор не бегае затвореп. Ја се наместих у удубљење. Степенице и језеро леже пода мном. Чувар сгди тужно па свом нрагу, напаја се погледом језерске дубине и чува у својим гвозденим грудма ватрено море своје бесмртне љубави. Чувар, .језеро и гаума, за тисућу година без смрти и времена, хармонијски су спојени у чаролију; вигае њих промиче пуни, мирни месец. Сваки удисај је напитак из неисцрпног пехара вечности, а сваки откуцај срца мирни талас у мору ћутања! У близини појави се на води светли траг, а пред њим бела светлосна нојава. Застаде и удари крилима:

био је то велики лабуд. Завесла лагано. и одв даље. Даље, све даље у дубоко језеро. Далеко тамо заустави се, једва се јога види, уздиже се ббно и тужно и потону у језеро. Неки чудан и сладак глас затрепта око дворца и језера, а ја не знам да ли то бегае лабудска песма или нробуђени глас црне љубавне хар®е. Чувар је међутим устао и глодао подигнуте главе одугаевљен и блажен пут белог чуда; рамгири обе руке и дуго ,је тако стајао опијен слатким гласом. И моје срце обузе нека блажена и пријатна мирноћа. Чувар ме тада погледом својим запита: „Шта је?" Климнух му главом, затворих краљпчину одају и спустих се низ гаироке степенице. Чун већ бегае одрегаен. Уђох у њ, а старац тихо и нечујно спусти весло своје у дубоку црну воду. С немачког иревела ћ к о р д иедан пут, ноћу, нађе ме гавран, онај злокобни, и закрегата ми гласом судбине реч ону стралгну, коју нонавља на сваком меету где човек живи; реч ону кобну, коју свакоме, ко асеље има, с нравом казујо и опомиње га: и жеља и задовољство и срећа — никад! И кад ми ту реч, гласом крештавим, гракну над главом као црни подсмех и савет неки, одговори му негато из груди — докле кроз ионоћ треиерагае: никад! У грудима ми бру.јаше: свакад! И престрави се тица злокобна. За тим се спусти до самих груди, ослугаиу крај њих, и када разумеде гаумно брујање, учини јо.ј се као угвара, као саму себе отуд да чује, па махну крилима као да би пресекла отпор чудесан, сагласан с оним чему се опире... И прну у ноћ. А за њом лети, гони је, стиже и на њу пада као црни јад: Свакад! Свакад! Ст, С. Н. НК о б оћ је. Дугае болне и клонула тела лежим на земљи и, кроз мрко лигаће, упирем уморне очи горе — звездама. Али се сплели црни сплетови и загрлило се суседно грање, па се наднели са свију страна, те, као црни венци судбине, притисли жеље, затворили им пут. Жеље се вију и продиру до сјајних звезда, и даље јога... Али шта ће очи под том копреном, што им заклања блиставе светове, који би причама о бескрајности умели души утехе дати? И као да се диже до неба, као да о њега гране упире и црним лискама звезде покрива, тако изгледа, — као Фантом неки! Вај, тегобно мије! Размакните се гране Фаталне, ја бих светлости, мира, слободе! А мрко грање само се нија, док црио лишће мистично гаугати. — Дугаа се стреса, тело се грчи. Ноћ је. Ст. С. Н.