Nova iskra

одређује сва та кретања. Лаплас је истакао вероватноћу, да би 42 кретања, која су била позната ва његово доба (револуције и ротације Сунца, планета и сателита), била директна кад се сведу иа положај Сунчева екватора. Та је вероватноћа повећана данас тиме, што у место четири телескопске планетице између Марса и Јунитера — данас их је познато преко 400 и свака има, директно кретање, па им и путањине равни граде са еклиптикином равни мале углове, који нису већи од трећине правога угла. Морамо се дакле сложити, да је ма какав првобитни узрок управљао планетским кретањима. Друга једна, такође општа и знамепита појава Сунчева система је у томе: што су све планетске и сателитске путање са малим ексцентрицитетом. Код старих планета је ексцентрицитет испод 0,20, а код астероида око 0,85. Према томе, да би се могло ући у траг узроку првобитног кретања планетског система, морамо обратити пажњу на ове четири појаве: 1°. — Еретање планета у истом смислу и готово у истој равни ; 2°. — Еретање сателита у истом смислу као и кретање планета; 3°. — Обртање (ротационо кретаље) тих различитих тела и Оунца у истом смислу са кретањем кроз простор (трансација), ауравнима, које се мало разликују међу собом; 4°. — Мала ексцентричност иланетских и сателитских иутања. Лаплас се задржава на томе, да је, ма какве природе био тај узрок што је определио планетска кретања, ипак захватио сва тела. 0 обзиром пак на грдну даљину, која их раздваја, њу је морао испуњавати неки Флуид бескрајно растурен. Да би пак могао посгаћи кретање у једном смислу, и то крстање скоро кружно око Сунца, морао је тај ®луид обавијати тело у облику неке атмосшере. Посматрање планетских кретања доводи нас на мисао, да се Суичева атмосФера у почетку простирала далеко ван граница путање свих планета и да се она постепено скупљала и тако повукла у садашње своје границе. „Посматрајући својим јаким телескопима пебулозе, Хершел је у њима пратио ток њихова згушњавања. Он то није пратио, нити је могао пратити на једној, пошто се промепе у том процесу могу опазити тек након векова, већ је то пратио на свима њима онако као што се у шуми прати развиће њезииих дрвета разнога пораста у исто време. Он је пре свега посматрао небулозну материју растурену у разне партије неба, где заузима велике просторије. Видео је у неколиким јатима како је та материја нешто прикупљена око једног или више мало сјајних језгара. У другим пак небулозама сјаје та језгра јаче према оно.ј маглини која их обавија. АтмосФеро сваког језгра одвајају се извесним згушњавањем ван њега, то тако настају сложене иебулозе, склопљене од сјајних и врло блиских језгара од којих је свако обавијено извесном атмоСФером. Који пут, скупљајући се једнолико, небулозна ма-

терија гради и т. зв. планетарне небулозе. (Те небулозе имају лоптаст или мало елипсоидан облик, те личе на планете нашега система). И најзад највиши стунањ згушњавања завршу.је се претварањем небулоза у звезде. Небулозе, овако уређене са философског гледишта, указују на веома вероватно њихово будуће претварање у звезде и на некадашње небулозно стање садашњих звезда. На тај начин, постепеним згушњавањем небулозне материје, долази се на то, да је Сунце некада било обавијено проетраном атмосФером, па које сам мишљењо дошао испитујући појаве у Сунчеву систему... Важни резултати, добивени и другим путем, показују, да је егзистенција таквог некадашњег стања Сунчева веома вероватна." (1јар1асе: ЕхрозШоп с1и зуз^ете Аи топс1е).

Кућа у Врби у којој се Прешерен родио

Овим путем ми смо дакле доведени, да сада узмемоу разматрањо појаве на небулози. Она је на врло висошј; темиератури. Све се њене партије узајамно нривлаче дјо Њутнову закону. Она се креће заједничким покрето |сА постојаном ангуларном брзином, за |коју ћемо нретиоставити да је врло мала, око осе која пролази кроз њено тежиште (центар гравитације). Под таким околностима небулозе ће добити равнотежни облик скоро СФоричан. Тај облик, правац осе ротације и величина аигуларне брзине, одржаће се без промена до бескрајности, ако се никаква друга нова сила не јави да утиче на њу. Лако је одредити и границу полупречника иебулозе у којој је обухваћена сва њена маса. Та се граница добија, кад со узме да на извесној даљини а од центра за једну честицу у екваторској равни (а та је раван повучена кроз центар гравитације управно на осу ротације) центриФугална сила одржава равнотежу са привлачоњем (атракцијом), које је управл^ено ка центру гравитације а сасвим супротном смислу са центриФугалном силом. У ствари постоји узрок, који ће спречавати да тела остају увек у истом стању. Тај је узрок, као што смо већ наломенули, у постојаном хлађоњу услед зрачења, које се врши на спољиој повримни њиховој. Услед тога настаје лагано а постепено скупљање, те се с тога сви мо-