Nova iskra

— 283 —

ће нам мисли бити заједничке, а душе од сада — једна само... Оан који, ире свега, није нм мало оригиналан, ако не због тога само што о њему сваки сања, а никому се не остварује. Увече, мало уморни, хтедосте се одморити пред једном новом каваном, која беше на углу неког новог булевара, дуж којега беше још пуно рушевина, али који ипак достојанствено показиваше свој недовршени блесак. Кавана се блисгала. И само гасно осветљење разлило се свом јачином, те обасјаваше зидове који заслепљиваху својом белином; блиставе огледалске површине: злато на ивичницима и корнишама; пажеве једрих образа, које вуку пси на узицама; осмепшиве госпође са соколима на рукама; нимое и богиње ко.је носе воће, колаче и дивљач; Хебе и Гаиимеде који испруженим рукама подносе мале амФоре са пићем или двобојие обелиске украшеног сладоледа. Цела исгорија и цела, митологија беху прождрљивости стављене на услугу. Десно нред нама, на путу, стајао је човек четрдесетих година, суморна лица и проседе браде. Једном руком држао је једног малишана, а на другој му беше малено сгворење које је било и сувише слабо да би само могло ићи. Вршио је дужност дадиље и извео је децу своју на чист вечерњи ваздух. Ове троје беше у дроњцима. Сва

три лица необично озбиљна, а сва три пара очију упрта у нову кавану, упрта са подједнаким дивљењем, али са различиим изразима, према годинама. Очеве очи као да говораху: „Еако је дивно! Еако је дивно! Рекао бих да је све сиротињско злато на овим зидовима!" — А очи малога дечка: „Ала је дивно! Ала је дивио! Само у ту кућу не улазе људи као што смо ми!" — Што се тиче очију оног сасвим малог, беху и сувише заслепљеие да би могле изразити ма шта друго осим глупе и дубоке радости. Песници веле, да је душа у задовољству — добра, а срце — нежно. Овога вечера песма је имала право, бар за мене. Не само да бејах разнежен овом породицом очију, но се и застидех наших чаша и боца које беху веКе од наше жеђи. Окренух своје очи нрема Вашима, драга мо.ја, да у њима прочитам своје мисли. И утонух у Ваше лепе и чудновато слатке очи, у Ваше зелене и пуно ћудљиве очи, надахнуте Дуном, а Ви ми рекосте: „Ови су људи несносни, и они и оне њихове разрогачене очи, широке као колска капија! Умолите газду да их уклони!" Ето, драги мо.ј, како је тешко разумети се! Ето, како се мисли не слажу ни код оних који се воле. Са Франдуског превела Л.

фран ЈГрешерен (вајао И. Зајец), ЈТрешернов "]"енкје (вајао И. Зајец), Ј~\пк ф. ЈТрешерна (вајао И. Зајец), ј^адгроБни споменкк ЈТрешерну у У$ању, 1^ућа у ^рвк, у којој се ЈТрешерен родко, ^ућа у ^рању, у којој је умро ЈТрешерен, Чртомкр к Тјогомкда (рељеФ са Нрешернова споменика, вајао И. Зајец), рквар (рељеФ са Прешернова споменика). — 28. августа о. г. свечано је откривен у Љубљани споменик највећем словеначком песнику Д-ру Франу Прешерном. Одужујући се успомени Прешернова генија — „Нова Искра" објављује ово неколико слика које су, у овој прилици, довољне да њене читаоце сликовно обавесте о неснику и његову споменику. У[ван Зајец, словеначкк вајар. — Зајец је рођен у љубљани 15. јула Ј 866. године. Матере своје није упамтио, јер је умрла док није био довршио ни прву годину свога живота. Још у основној школи Иван је показивао редак дар сликарски и већ је зарађивао по неки грош, пресликавајући поједине илустрације из немачких листова. У 13. години ступио је у очев атеље, који је такође био вајар, и учио се црактички вајарству, дрворезу, литограФији и моделовању. У својој 18. години из-

и оца, а брзо за тим повериоци продадоше све што је било у атељеу, те Иван остаде сирота без игде ичега. Тада .је баш био довршио „Дурдску Богородицу", свој први повећи рад, те га пошаље словеначкој богаташици Јосипини Хочеваревој, молећи је да га узме за свога питомца. Може се замислити његова радост, кад је добио иовољан одговор и наредбу да пође у Вечку Академију као госпођин питомац. Због доцне пријаве, морао је годину дана пробавити у стручној школи проФ. Вренека, па је тек тада ступио у академију. На крају друге године академског ради добио је сребрну медаљу за композицију „Св. БониФације обара Воданов храст". Био је ученик Холмеров и код њега је остао 4 године. 1893. године ступио је у специјалну школу про®. Кундмана, где је прве године израдио и нашим читаоцима познату статуу „Уплашони Сатир" („Нова Искра", бр. 4.). За овај рад добио је 400 круна, као нарочиту академску награду. Од тога доба до данас израдио је Зајец велики број вајарских творевина, међу којима се истичу: „Света Тројица", „Адам и Ева", „На гори Таворској", „Богородица" (у Кршкој цркви). — 1898. г. путовао је по