Nova iskra

— 327 —

Кад су у јесен бнле гусенице већ учаурепе и кокони готови, онда су сви покупљени, а цар је донео једну траву с иомоћу које се могао одмотавати конац са кокона и спремати ва ткиво. Кад је прикуиљено довољно свнлина конца, села је царица за разбој и ткала, али не више вунен, него свилен царев конац. Сам је владалац био оснивач свиларства и на скоро затим пронашао је и вештину бојења евиле. Прва одећа, коју је царица откала, красила је девичку лепоту њене кћери, и била је бела; затим је откала одело за цара, које јо било бојено плаво — боја неба — и жуто — боја земље, за успомену на онај пролетњи дан, када је цар при светлости сјајнога неба нашао на земљи оно чиме је хтео да усрећи свој народ.

досно кличу: Чан-Фаиг! (свилена кућица). Тада мисле на свога цара, који је скоро пре пет хиљада година усрећио народ свој вештином, која је у целоме томе дугачкоме низу година снасла многе од глади и пропасти. Остављајући праве свиларе, немирни људски дух, који непрекидно тражи ново, ствара нове основе за своју индустрију — сад је дошао на мисао да употреби и пауково ткиво за одећу, као што је употребио лептирско. Ова је идеја само поновљена, а није сасвим нова, јер се још у старо доба тврдило, да су људи научили вештину ткања од паукова и као најстарију ткаљу именују девојку Арахну, која се са Минервом упустила у опасну утакмицу на разбоју, и, наравно, била побеђена и претворена у паука, у

|]ГкК!

Томислав Кризман Пре иего тто је смрт учинила крај славноме владаоцу цару Хоанг-Ту, радило је тисућима вредних руку на новој производњи, а кад је отишао својим предцима и царица му брзо следовала, благодарни народ хтео му је подићи видан споменик, али један иустињик световаше народу, да учи своју децу, да увек, кад падне тамна ноћ и заблистају пеброЈене звезде, везују свој поглед за небо и кад виде најсјајнију међу звездама да номисле иа цара свога а такође и на његову царицу, кад опазе исто тако сјајну звезду. Ово нека иде са колена на колено до крајних времена. Тако је и биле. Тисућама година нрохујало је од тога доба, па и сад кад надие тамна ноћ и почну да се реЦју милионима сјајних звезда на тамноме небу, онда изиђу деца из својих домова, дигну главу небу и својим живим очима траже најсјајнију звезду и кад је иађу, ра-

Из Нриморја коме облику она и данас гове својо.ј страсти — ткању. Али још у оно доба сматрало се пауково ткиво као неподесно за одећу. Доцније, у почетку ХУШ столећа, ипак су чињени покушаји са паучним ткивом, у намери да се њиме замени свила. Ови су покушаји чињени са науцима јужне Француске. Ле Бон, у Монпелију, успео је толико, да је, као што се прича, год. 1709. краљу Лудвику XIV начинио одећу од паучине. Ово је на сву прилику претерано, али се зна, да је Ле Бон ноднео академији иаука један нар чарапа и рукавице од свиле Француских паукова. Та је вест изненадила Европу, а Француска Академија одредила је Реомира и друге да ову ствар проуче. Реомир није могао остварити претеране наде, јер је нашао да наши пауци плету сувише Фину мрежу тако, да је потребно 90 њихових конаца да се испреде само један конац који би по јачинии био једнак концу од свилара. По чкњенпм