Nova iskra

— 367 —

намеетити велика Софија из Дариграда измођу василикс са кубетом (КирреЉааШка) и цркве са кубетом плана у облику крста (Кгеи2кирре1к1гсће), између типа јелинистичког и омиљенога внзантискога типа? Ја сам њу већ нре много година као и Ов. Сергија и Вакха и Сан Витале назвао духовитим разрешењем нроблема, мање практичне него теориско-спекулативне природе. Никад ми није падало на ум, да развнтак византиске архитектуре, свесне о своме циљу, отпочпем са Св. Софијом . Ну то би се, доиста, могло учинити са добом Јустинијановим и са усвајањем типа цркве у облику крста а са кубетом (КгеигкирреШгсће). Црква Св. СоФнје има са њом непосредно исто тако мало посла, као и са василиком са кубетом (Кирре11)авШка). Она, на против, црне из свих у хришћанској архитектури дотле заступљених праваца. У оно доба, као и при подизању храма на Акрополису или при нодизању цркве Св. Петра, боше се породила тежња, да се на пољу монумонтално архитоктуре створи нешто необично. Архитокте је са свију страна напред потискивала једна воличанствоно набујала струја, те се беху упознали са резултатима, до којих со беше дошло у круговима разних велнких градова на Истоку. На тај начин створишо грађевинари Јустинијанови једно днвно тотално дело. „Обично се узима, да су архитекти Св. СоФије узели за полазну тачку Св. Сергија и Вакха у Цариграду, па су овај тип огатроумно комбиновали са великим дворанама римских терама сличним т. зв. василици Константиновој (Дехио). Још је даље отишао Ривоира, који Оофију доводи неиосредно из Рима и из ових дворана у термама. Ја се дивим величанственосги ових двораиа и не могу им данас на Истоку пишта упоредо ставити. Али ко нам опет каже, да купатила у Александријн и у Антиохији нису показивала бар исто тако значајне грађовине иа сводовима? Ја сам уверен, да ове дворане у термама Истока имађаху над римским конструктивно у томе преимућства, што већ и кубе примењиваху, а у споредним нросторијама показиваху не само просте ротунде и октогоне, већ и са унутрашњим редовима стубова. Ја држим, у опште, за могућно, да је облик Св. СоФије био већ прииремљен у овим термама јелинистичког Истока, да је управо у једној од терама у Цариграду... био већ достигнут конструктивио тип Св. Софије. На основу данас очуваног и познатог материјала на пољу црквене архитектуре даје се од прилике ово рећи: Св. СоФкја показује .један корак даљо преко покугааја на пољу ротунде и октогона, какво смо уиознали у Малој Азији и у Сирији: то је квадратом затворена ротунда у Восри, Езри и Св. Оергију и Вакху, ну преполовљена. Између обе половине уметнута је василика са кубетом; у распороду оба полукубета према средњем главном кубету огледа се утицај сирско-огипатскога тина, типа трансверзално постављеног брода са кубетом (Кирре!8 сШ 1 Т ).... У начину, како су споредне просторије засведеие, иоказује се иочетак ка рагачлањењу цркво у облику

крста а са кубетом..." 18 ) После ових редова, ваљало би прочитати оно, пгго се о Св. Софији у овомо снису, о комо говоримо, изиоси, па да со човек увери, колико је ствари од битне вродности ту пропугатено. Ни у хисториском развитку миниатура и мозаика није уочена основна црта. Ми ту, као и у византиској скулптури, можемо констатовати два типа: један у коме су античке реминисценције јога јако и други хијератичан, схематичан тип. Нигде се ова разлика не може тако јасно пратити као иа византиским скулптурама од слонове кости. Узмимо на пр. рељеФО, у којима је илустрована т. з. Агтјт^. На једним рељеФИма још једнако античка поза, одело аитичко, све нуно живота, уз то цела сцена стављена под један балдахии; на другим рељеФима одело није вигае античко, тинови номају у себи нигата античкога, коса и брада су друкчије третирани неко на првим рељеФИма (тамо античке витицо, овде развученост у третирању). Све је без жнвота и схематично. Балдахина нема. Ова се два типа дају јасно издвојити и у целој иконограФији византиској. Еако се дају објаснити ове разлике? Оба нам јо

типа могућно иратити тек од 10. вока, те је с тога регаење овога питања знатио отожано. Могло би се слутитж, да је први тип био заступљен јога нро иконокласме, а да се други порађа тек после ње. Ну ми смо склони, да ове разлике објаснимо тиме, гато ни један ни други тип нису оригинални, већ ирви стоји под утицајем античке, други под утицајем сирске уметности. Балдахин, који се над Фигурама подиже, сведочи о снажноме осећању статуе, која чини језгро античке уметности. У другоме со случају дају констатовати неке карактерне особине сирске уметности. У сцени Летја^ стоји Јован Крститељ лево од Христа на рељеФима, гато показују античке утицаје, а десно код оних других рељеФа. Код Сираца се пигае с десна на лево, отуда и овде обрнут распоред у Фигурама. И за минијатуре и за реље®е од слонове кости употребљавају се, дакле, обрасци који су раније створени. Они су махом реплике изгубљених прототипова IV и V века. Од њих једни стојах^ ближе античкој а други ближе оријенталској уметности. У псалтиру, који нисац приписује класичној школи (другу зове манастирска) налазимо и минијатура са носумњиво оријенталским утицајима, тако исто и у Проповедима Григорија Назијанског. То показује, да је миниатор био еклектичар: за једне сцене узео је он мотиве античке, за друге оријенталске. Ваља се сетити, да се и свеколика књижевност византиска одликује овим еклектизмом, комниловањем, у коме су, изгледа, Византинци остали ненадмагани. 18 ) Зи-гудоиЈЗкг К1еша81еа етр. 133., 184., 135.

М. Кл. Црнчић Ривари