Nova iskra

— 374 —

— То је све зато, што сто убили мога брата. И рећи ћу им са осмехом: — То је све зато, што сте убили мога брата. Жора бити, да сам нешто гласно прошапутао, јер се мој сусед с десно стране срдито помаче на месту и рече: — Лакше! Ометате ми да слушам. Мене обузе радост и добих вољу да се нашалим. Начиних пажљиво, сурово лице и нагох се њему. — Шта хоћете? — упита он неповерљиво. — Зашто ме тако гледате ? — Лакше, молим вас! — прошапутах само уснама. — Осећате ли, како мирише на паљевину? У позоришту је пожар. Имао је довољно снаге и мудрости, да не викне. Лице му побеле, очи готово испадоше из дупље, огромне, као у вола, али не узвикну. Лагано се подиже, чак ми се и не захвали и пође излазу, љуљајући се и грчевито успоравајући кораке. Бојао се, да ће се остали сетити за пожар и неће му дати да оде, једином достојном спасеља и живота. Мене обузе одвратност и ја такође изидох из позоришта, а нисам хтео ни сувише рано да откријем своје инкогнито. На улици погледах на ону страну неба, где је био рат — тамо је све било мирно, и иоћни, жути од светлости облаци пловили су лагано и мирно. „Можда је све ово сан и никаког рата нема?" — помислих преварен мирноћом неба и града. Али иза угла искрсну дечак, радосно вичући: — Страховита битка! — Огромни губитци. Купите телеграм — ноћни телеграм! Код Фсњера сам га прочитао. Четирн хиљаде лешева. У позоришту, вероватно, није било више од хиљаде људи. И целог пута сам мислио: четири хиљаде лешева. Страшно ми је сад ући у мој пусти стан. Још док тек мећем кључ у браву и гледам н&ма, глатка врата, већ осећам све његове мрачне пусте собе, кроз које ће сад проћи, осврћући се, човек у шеширу. Знам добро пут, али већ на сгепеницама почињем палити жигице и палим их док не нађох свећу. У братов кабинет сад не улазим> и он је закључан са свим оним што се у њему налази. А спавам у трпезарији, где сам се сасвим преселио: ту сам мирнији и као да је ваздух још сачувао трагове разговора и смеха, и веселог звека посуђа. Каткад лепо чујем шкрипу сухога пера; — и кад лежем у постељу... Петнаести одломак ... тај ружан и страшан сан. Као да ми је с мозга скинут коштан поклопац, те немоћан, обнажеи, понизно и жедно усише у себе све ужасе ових крвавих и безумних дана. Лежим, савијен у клупче, не заузимам ни два метра у простору, а моја мисао обузима цео свет. Очима свију људи гледам и њиховим ушима слушам; умирем са убијенима; с онима, који су рањени и заборављени, тугујем и плачем; и кад из чијег тела потече крв, ја осећам болове од рана и патим. И опо што није било и што је

далеко, ја видим тако јасно, као и опо што је било и што је близу, и нема краја патњама обнаженога мозга. Ова деца, ова мала, још невина деца. Видео сам их на улици, кад су се играла рата и јурила једно друго, и једно је већ плакало танким, дечјим гласом — и нешто се уздрма у мени од ужаса и одвратности. И ја дођох кући, и настаде ноћ — и у пламепим сновима, сличним ножару у ноћи, та малена, још невина деца претворише се у руљу деце — убица. Нешто злокобно је горело великом и црвеном ватром, и у диму су гамизала страховита деца — наказе с главама одраслих убица. Скакала су лако и окретно, као јарићи, а дисала су тешко, као болесницн. Њихова уста личила су на чељусти жабље и отварала су се грчевито и јако; иза провидне коже њихових голих тела суморио је текла црвена крв — и она су убијала једно друго, играјући. Она су била страшнија од свега што сам видео, зато што су била мала и могла свуда продрети. Гледао сам кроз прозор, и један малпшаи ме спази, осмехну се и погледом ме замолм да дође мени. — Ја хоћу к теби, — рече он. —- Ти хоћеш да ме убијеш. — Ја хоћу к теби, — рече он и изненадно и страшпо побледе, и стаде грепсти уза зид као миш, сасвим као гладан миш. Он се отискивао и цикао, и тако хитро пролетао по зиду, да нисам могао сагледати његово плаховито, испрекидано кретање. — Он се може провући испод врата! — с ужасом помислих ја, и, као да је погодио моју мисао, ои постаде узан и дугуљаст и брзо, машући крајичком репа, провуче се кроз тамну рупицу испод врата главнога улаза. Али ја се брзо сакрих испод покривача и чуо сам, како ме он, мален, тражи по мрачним собама, пажљиво ступајући сићушпим босим ногама. Врло лагано, на махове, приближавао се мојој соби и уђе; и ја дуго ништа нисам могао чути, ни покрета, ни шушња, као да поред моје постеље никога није било. У то нечија мала рука поче дизати крај покривача, и хладан собни ваздух додирну ми лице и прса. Ја чврсто притегох покривач, али је ои полако спадао с мене; и тада ми по ногама одједном би хладно, као да сам их умочио у воду. Сад оне лежаху незаштићеие у хладној помрчини собе, и он их гледаше. У дворишту, иза кућних зидова, залаја псето и ућута, и ја чух како зазвекета ланцем одлазећи у своју кућицу. А он гледаше моје голе ноге и ћуташе; но ја сам знао, да је он овде, знао сам по ономе несносном ужасу, који ме је, као смрт, окивао каменом, гробном укоченошћу. Кад бих могао викнути, пробудио бих град, цео бих свет пробудио, али је глас замро у мени, и, не мичући се, покорно, осећао сам кретање хладних малених руку по моме телу, које се примицаху грлу. — Ја не могу! — простењах задихан, пробудих се на неколико тренутака, погледах у ноћни мрак, тајанствен и жив, и опет, чини ми се, заспах...