Nova iskra

Шеснаести одломак

Умири сс! — рочо ми брат, седајући на кревет, а кревет шкрипну, тако је био, и мртав, тежак. — Умири се, ти сањаш. Теби се учинило да те даве, а ти тврдо снаваш у мрачним собама, где никога нема, а ја седим у своме кабинету и иишем. Нико од вас није разумео о чему ја пишем, и ви сте мо исмејали као лудака, но ја ћу ти сад истину казати. Ја пишем о црвеном смеху. Видиш ли га? Нешто огромно, црвепо, крваво стајало је нада мном и безубо се смејало. — То је црвени смех. Кад земља силази с памети, она со почпње тако смејати. А ти ваљда знаш, да је земља сшпла с памети. На њој нема ни цвећа, пи песама, она је постала округла, глатка и црвена као глава с које јо кожа одерана. Видиш ли је ? — Да, видим. Она се смеје. — Пази, шта се ради од њезина мозга. Он је црвен, као крвава каша, и помућен је. — Она се дере. — Тешко јој је. Нема нп цвећа, ни песама. А сад дај да легнем иа тебе. — Мени је тешко, страшно ми је. — Ми, мртви, лежемо на живе. Је ли ти топло ? — Јесте. — Је ли ти добро ? — Ја умирем. — Пробуди се и викни. Пробуди се п викни. Јаодлазим...

... осми дан воћ траје битка. Почела јо у прошли петак, и прошла је субота, недеља, нонедељак, уторник, срода, четвртак — и опет је дошао потак Јосип Б ушан и прошао, — а она непрестано траје. Обе војске, стотине хиљада људи стоје једни ирема другим, без одступања, беспрекидно шаљу метке који грме и ругае; и свакога се тренутка живи људи претварају у лошево. Од грмљавине, од непростанога колебања ваздуха уздрхтало је и само иебо и скупило над њиховим главама црне облаке и буру, — а они стоје једни ирема другима, без одступања, и убијају. Кад човек не сиава три ноћи и три дана, разболи се и ум му се помути, а они воћ недељу дана пе спавају, и сви су полудели. То им није тешко, не гони их на одступање и они ће со тући, док сви не изгину. Причају, да је неким

пуковима иестало муниције, те су се тамо људи тукли камењем, рукама, уједали се као иси. Ако се остатци тих људи врате кућама, они ће урлати као вуци, — али се иоће вратити: они су полудели и сви ће изгинути. Они су полудели. У глави им је све помућено, и ништа, не разумеју: кад би их нагло и брзо окренуо натраг, они би пуцали иа своје, мислећи да бију непријатеља. Чудновати гласови... Чудновати гласови, који се шаиатом причају, те се бледиодужасаи дивљих слутњи. Брате,

огудија брато, чуј шта причају о црвеном смеху! Као да су се нојавиле аветињске, ваздушне чоте, гомила сенки, које по свему личе на живе. Ноћу, кад со избезумљони људи мало у сну забораве, или дању кад је бој у највећем јеку, кад и сам јасни дан постаје илузија, они се изненадно појављују и пуцају из варљивих топова, ваздух трешти од варљиве хуке, а људи, живи но безумни људи, поражони иеочекиваношћу, туку се на смрт и живот против варљивога непријатеља, губе памет од ужаса, за тренут оседе и умиру. Илузија за час ишчезава као што се и појавила, и насгупа тишина, а на земљи леже нови унака-