Nova iskra

у бијелу одјећу; иопухне каткад вјетрић, те га зањиха, разноеећи снијежпо прамење... Срето дошао у башчу... Ведро... На небесном ндаветнилу осуло се безброј звијезда и звјездица... Учини му се као да и оне за еечим туже, некога изгледају. Погледа горе, као да тражи своју звијезду, занесе се у посматрању и за часак чисто сметну своју главну мисао, као да је за тренутак нашао утјехе тамо горе... Али мраз стбже, ухвати га лака дрхтавица, те се на једном трже и сав се стресе... Погледа унаоколо... Оњежна бјелина, ведро небо и еветлост са свију прозора освјетљаваху сву околину. Уплагаи се да га ко не опази, ма да је башча осамљена, па .се крете у крај и склони се поред једног комшијског амбара. Одатле уприје поглед час у пенџере, час онамо под ружу и јерђиван, ђе је толико слатких часова проводио; загледа се у њих, а оно само стрчи голо грање у снијегу... Еамо онај опојни мирис који се мијептао са мирисом Љубине ћерћелије танке и мирисом њеда,ра њенпх ?... Изгубили су га као л,а су и они тужни; ето не показују никакве знаке своје радости, као да жале што више неће бити нијеми свједоци младалачког прижељкивања, куцања, срдаца и слатких уздаха. Уприје тако погледом тамо и чисто му се као створи ту и Љуба, хтеде да потрчи, али се трже... Вагледа се боље — бијаше само привиђење. Погледа у прозоре: промичу сјенке... жагор... На јодан пут се отвори један прозор и разљеже се по ннјемој ноћи весела сва барска пјесма, која објављиваше цијелој касаби весел>е у Гачевића дому: «Све редом по ред јасење, У овом двору весеље. Ово бабо шћер удаје, Па се весели ; Весело му срце било Данас и вазда...* Орета, обузе још више дрхтавица, па и несвјесно стаде прикопчавати хаљине око себе. Оте му се дубок уздах... Дакле, свршено је... и то је дошло... Испила се и трећа... Збогом Љубо, нек ти је аирли Јањићу... А пјесма се све даље продужаваше: «Ово мајка шћер удаје, Па се весели...« „А веселиш ли се ти, Љубо? Како ти је било, кад си примила прстен свога суђеника?.." Устукну и спотаче се о некакав камен који бијаше пред њим. — „Па шта ћу ја овђе?... Она је сад другога..." И чисто изгледаше сам себи као лопов који дола-зи да краде туђе. „Је ли то поштено и лијепо. А и ње ето нема, неће ни доћи... 'Оће... иеће"... Извади сат и искреса ћибрит да боље види: „Ето, сад ће три и по; давно је била јација, неће ни доћи... идем..." И крочи неколико корака, па се опет врати и склони на пређашње мјесто. — „Чекаћу је још мало"... Хладноћа не попушташе, те се још више згрчи; осјети да му ноге силно зебу, а и руке му бијаху помодриле... „Шта ћу еад овђе на овом мразу... Њој не даду доћи, па како ће се искрасти?.." Устаде опет, погледа добро

око себе, виђе да нема никог, па стаде шетати и дувати у прсте... Баци поглед на башченска врата, учини му се као да се отварају... Нека прилика корача лагано. Склони се у крај... Јест, она је... Доприје до њега тихо јецање... Јест, јест, она је! Па и не размишљајући даље — притрча јој: — Ти си, Љубо ?.. једва ирошапута уздрхталим гласом. Никаква одговора, осим пригушеног јецања. И он застаде као нијем, изгуби присебност и не знађаше како да почне! Сијну му у памети: да је зграби, понесе! А друга опет: ти си лопов, шта ћега овђе у туђој имовини?.. Бјежи!.. Нова пјесма, која со разлијеваше с прозора, прекиде тишину: «Расло дрво бадемово танко, високо, танко, високо... «Под њим спава злаго Јово и гонџе ЈБуба, и гошде ЈБуба... Љуба убрза јецање и пригушено цикну, а Срето, тресући со од узбуђења, једва прошаиута: — Слушаш ли, Љубо, нашу нјесму?.. Она се занесе... Срето притрча, те му паде на груди... — Онрости... Орето... молим те... заборави... али је сузе загушише. — Не говори тако... поче Срето очевидно усиљавајући се да је тјеши. — Што си ме иослушала, што си изшпла?... Није мени криво на те... «...Душек им је ђетелина трава зелена, трава зелена... «Кумаш јорган ведро небо и сјајне звјезде, и сјајне звјезде...* Срета обујми неки као грозничави занос који долазаше због близипе Љубипе, због пјесме... Погледа у звјездано небо, као да изгледа помоћ озго, и осјети сву тежину овога тренутка: нестаде оне природне хладиоће од мраза — не осјећаше је, а онако му долази све већа и већа хладиоћа, савија му се као гуја на срце... Вар сав тај занос пролази?... Камо љубав? Губи се... блиједи... — Љубо... иди... иди одмах!.. Шта ћеш овђе?.. Нек ти је сретно!.. Она стаде јотп више илакати. Неколике вреле капље падоше на Сретове помодреле руке и чисто га опекоше. У једаи мах му опет успламће страст, али сад номијешана са мушким поносом и уздржљивошћу... Неки унутрашњи глас чисто му говораше: Шта ћеш ти ту?.. Какав си то јунак, какав мушкарац?.. Ко је још видео да јунаци илачу за женскињем?.. Љуба замуцкиваше: — Што ме ћераш?.. Опрости... Бог зна!.. — и опет јој јецање не даде да доврши. Срето је стеже на груди и притиште јој један сграстан, врео пољубац, па као крадљивац кад бјежи са својим плијеном, добаци јој: — Иди... иди... Бјежи... Вбогом!..