Nova iskra

859

п,

1.рошао ме страх од Бога давно, Дах мирисни љубави и чежње, Бол с пролећа — поспале су тежње Прошао ме страх од Бога давно. Мутне очи изнемогло гледе У хоризонт празан и ороно. Дух, са телом, материји клонО, Мутне очи изнемогло гледе. Моју стару рану од живота, Видим, немар суверени лечи, Моју нежност, немир, јад без речи, Моју стару рану од живота.

Хигијена несећања вида Мој буновни сан и савест што ми Дух и тело немилосно ломи, Хигијена несећања вида. Гледам да се свега мање сећам, Да не жалим ни прошлост, ни себе, Да се тихо што беше погребе; Гледам да се свега мање сећам. Још савести ветар неки, уздах Мртвих, шта ли? кроз мој живот прости Прође каткад, ко језа кроз кости: Још савести вегар неки, уздах,

Знак последњи грознице живота, Потресе ме, па ишчезне близу Срца. Видим малу парализу, Знак последњи грознице живота.

Сима Паи^уровиЈ^

Ј1рвк корак

— ЦРТА —

роз Нови Пазар, од самога крајаградског, иђаху улицом, која је продужоње Митровачко-Сарајевског друма, многи Колашинци. Беше уторак, иазарни дан прве срнске престонице, када се скупља велики број сељака из околине и из оближњих нахија, којима су аге и спахије Пазарски коленовићи, потомци старога племства, што остави крсг и поклони се месецу. Поред њих овде се скупља свет да купи добре шљивовице, кожу и обућу и да добро прода жито, стоку и смок. Косовске железнице још иије било и старо Трговиште с правом носаше своје име, јер беше главно трговинско средиште на сутицају Босне и Урумелије. Митровица беше мало и пусго местанце са „штат механе е тре дућан",') какав епитет и данас носи у песмама арнаутских конгетара. 2 ) Тога ради и Колашинци, и ако ближи Митровици, иђаху у Нови Пазар да промене куповину на продају. Бегае пред сами Митровдан, кад се радно време свршује и сељак хита да спреми себи зимницу.

') три дућана и седам механа. -) певач, арнаутски трубадур.

Зато и беше огроман број Колашинаца овога уторника. Једни улазе у град, растоварују донос на житном пазару, а други врве од Брђана и Шарена Камена. Но међу овом масом издвајаше се група коњаника, богатих Колашинеких домаћина, чија је стока са житом још јуче стигла. Пред групом пешке иђашо црномањаст малишан у приличном оделу, и снуждена лица гоњаше пред собом краву с телетом. Боше му око јоданаест година. И док остали весело ћеретаху и причаху један другом кириџијске анегдоте, он иђаше невесело, често погледајућн на своју краву, те би човек одмах приметио по његову лицу да му је опа цело имућство. Већ уђоше у град. Ђурђеви се Стубови забеласаше, а пазарни жагор допро до ушију. Дечко се јопт више збуни, лице му се скупи и сузе оросише њогово дугуљасто и напредно лицо. Први пут долази у град, о коме је досле само снивао, играјући се с друговима по питомим долинама плахога Ибра. Сузе му теку, теку, и он их место рупца брише рукавом пртене кошуље. Видп се да му је тбжак први долазак у чувени град, где владика најрадије седи и где су толике аге и бегови, чувени са богаства и мудрости. На његову детињу душу навалио се, по свој прилици, велики камен који му стеже малено срце и цеди из њога топле и мучне еузе.