Nova iskra

II. ФоСБЕРР ОСТА.ВЉЕНА

«% '■

1 4 ш|| ч - , •' \У

ео да прихвати, изучи санс, па џандара више ни да погледа!... Зивкају га Вилотије и Цветан, али Чиле ни да чује: „Џандар?! Тхе!... Рабаџијска игра!" с презрењем говори, ма да стално губи у сансу, те мора да плаћа „пиће". Ну Чиле се није зато љутио. Макар платио и кад добије партију, али само да је макар једном Добије!... Али му то до сад још ни једанпут није упалило... Е то је њега љутило и вређало његову амбицију, амбицију старога солдата, ко.ја не трпи пораз (бар по теорији!). ну и ту би Чнле налазио утехе: изгубио — изгубио! Чудо, Боже! Изгубио па мирна Крајина! Не води борбу с Турцима, па ако изгуби — нропашће Србија, а он ће ваљ'да под Војни Суд!... Кад се мало испрактицира и он ће другог тући, па квит! Овако се Чиле тешио кад год су му партнери били људи који гледају свој посао, т.ј. испију мирно добијено ииће и љубазно га понуде на још по једну партију. Али кад се задеси по неки напасник, на почне да га секира, е онда Чиле није више Чиле, него онај каиетан 'Вуковић, на чијем су „рејону" Арнаути опљачкали и запалили село па умакли!.. (Истина, Чиле не прича то баш тако, али зли језици — као зли језици — веле да му се и то догађало!). Ето, такав је Чиле изгледао кад га насекирају! А мајстор је за то био Миле Бас, шумар (који је некад био и „путујући" глумац): ил' дохвати карте па лупа њима оздо по столу и грми „Фораа!", или му „густира" добијено вино: «Чисто, бистро кб кристал: Дај г.,, дечко, на астал!... 5 " на окрећући чашу према сунцу, зажмури на .једно око, а на друго шкиљи, гледа кроз чашу и певуши на народну: «Рујно вино пије шумар Миле, «Впно плаћа невештина Чиле...»

А највише се Чиле секирао кад му Миле стане „ио наполбнски": завуче једну руку између дугмади од блузе, а друга му на балчаку шумарског ножа, леву ногу избаци, иа му онако презриво, из баса издекламује: «Ти си у платки, Чичице слатки!..* Е, Чиле тада поцрвени ко сува бобошара, набије гневно „халн-цилиндер" на очи, па зграбивши огромни, шарени сунцо-кишо-свебран, излети из каване к,9 сукија из иушке, залунивши вратима за собом; а псовка, војничка псовка, прелети му преко језика... Али одмах после ручка ето Чнла на ка®у код „Слоге", и одмах иита за „иесретњег голан®ера шумарског", да с још већом страшћу и жељом за победу седне е њиме, и да после игре, наравно изгубљене,. још љући остави и „Слогу" и шумара и све друштво у кикоту, помињући при том, по граничарском обичају, све свеце и православне и католичке цркве... * Па тако и сад: чим дође, а он пита за трећег, сматрајући мене као другог. — „Ја, немамо" — одговорих му и почех да разгледам позоришну објаву коју тек што метну на наш сто Пера, стални статиста „Позоришне дружине млађих чланова Београдског Позоришта, иод уаравом г. Мике РистовиКа", а која је дошла у наше место с намером: ... „да пружи грађанима \ ленога уживања у истинској и нравој уметности"... — „Ама батали ту плакатну, молим те!... То су трице и кучине!... — прекиде Чиле ћутање, и то тако презривим гласом да ме то изненади, знајући како се Ч@ле обрадовао, кад је чуо да ће доћи позориште у нашу варошицу. — „Како трице и кучине? Зар Београдски глумци? Ирекардашл ти то, Чиле, прекардаши!" — узех ја у одбрану „младе снаге" Београдске Талије. — „Рђаво си ти то ошацовао!..."