Nova iskra

__ 4 _

— окрену се Рудничанчету. Видиш ли како мој Лабуд и може и хоће. А? Виђе ли? Еао да му је пет година. Тако ми закона!... Овакога коња ни Бечки ћесар нема! Ене ти!.. Анџија бре! Ханџија Славко Шљеметина, стари пријатељ и познаник поп-Крњаков, беше ту крај њега и ваљда из дуге практике знаше да ће га овај нозвати по већ заведеном обичају. — Ене ти — шећера овамо! Брзо! ПТљеметина му у место шећера пружи пун белић који ту иза њега држаше момак. — Ево, попо, благослови... — Хм... Ене ти — да си благосовен. Еоји беше ово, Бога ти, Олавко? Оедми? Е, добро... Седми — за слогу и здоговор, за народну славу код Бога, берићет у пољу, тору и обору. Хе.... Тако ми закоиа.... Лабуде, здрав си! Коњ се опет исправи и брже и лакше него ли пре. — Ене ти њега! — поче да му теполи. — Тако, спусти сад ноге. Стар си, али што да ти чиним. Док смо — нека смо, тако ми закона! Двеста нећемо живети. А тобоже нијесмо сердари... ја и ти! Сердари — ја. Нити знамо цара ни ћесара. И зато смо ми, па ми. На гаећер. Ослади зуб, ако јога који имаш. Тако ми закона. Пруживши му шећер, он опет пљусну вином по Лабудовој гриви с неким особитим изразом, као да заклињагае духове или ограђивагае вернога друга од иевидовне напасти. Из хана се богае помолила читава граја сељака да види шта ово поп баје. Славко с поштовањем и мирно посматраше сву ову забавну љубав, само се покаткад окреие к хану, махне главом, стежући зубе, на момке или сељаке да се не смеју и не лармају. А Рудничанче се одмакло на неколико корака, па застало као укопано и, види се, први пут у животу гледа знаменита попКрњака, кога је звао брату на венчање, знајући унанред да други поп у овом страганом времену неће никако смети у његово село, усред Арнаута. Поп продужавагае свој разговор с Лабудом. Лице му се при том веома мењагае. — Ене ти! Јога ваља са мном да кусага купуса. Са мном, бре, да умреш! Да се зна кад је по земљи шетао поп-Крњак и његов Лабуд! А баш си ми већ остарео. Ево данас ваља да одемо до Рудника. Чујеш? До Рудника, зашто — други не смије. „Само пон-Крњак, веле, и његов Лабуд." Тако ми закона и тебе помињу. Јес' и тебе, Лабуде, и тебе... Ба!.. Како да те не помињу, кад си и ти стари делија? Но?!.. Држи се јога мало, те да заједно напунимо неђе ровину, онако братски — један до другога... Хе... анџија! Славко му брзо пружи јога један белић заједно с кругацем гаећера. — Ово осми за срећна пута. Хе... Ко ће на пут, нека му је срећан, а ко остаје — нека за нас не хаје... Стари смо ми вуци. Здрав био и он и ми. Тако ми закона... Вдрав си, Лабуде!

Лабуд се и по трећи пут пропе, али није дуго дворио, јер поп зажмуре, нагло преполови белић, остатак му изли на гриву, даде му гаећер, баци белић иа ледину, прекрсти се, па се младићски баци коњу на рамена. Шљеметина му даде некакву пугаку, он се у седлу усправи и прикупи вођице. Мрдну ногама, као да хоћаше огрепсти коња, но се за тренут замисли, на га понуди да пође обично, а не онако као гато је поп обичио научио — да му старац Лабуд направи пре свега два три бесна „колача", а после један ужасан и вратоломан трк. По свој прилици га зажали, те Лабуд пође старачким али још крепким кораком, да момче из Рудника једва одмицагае и чуђагае се како овака кљуквега још може да опружа ноге. Пођоше низ Дренуљску реку, па је прегазигае и примигае се уз Бијели Пут, правце к Девичу. III. Пут се лагано уздизаше навише к Девичким планинама. Лабуд опружио врат, сагао главу, па као сваки паметан старац добро разгледа где ће спустити своју гломазну ногу, која се већ не превија лако у кичици, него пада иекако као ступа. Поп му пустио вођице, поставио пушку преко крила, па се подбочио рукама на оба њена краја. Нешто виио, нешто планина и њена заносна .једноставна хука и брујање, а највигае тактичан и тих корак старога Лабуда, лагано почегае да маме Крњака на сан, или, боље рећи, све га то полако вођаше у оно дугаевно стање, кад се човек растенани као да хоће да снава, па га Фантазија на својим чаробним крилима занесе некуд далеко, устрану од јаве. Поп-Крњак се бегае утигаао, ућутао. А Рудничком момчићу већ лакгае. Он спази како Лабуд лагано корача, па му би чудно како жмотиња паметно и вегато вијуга нутем, те, пењући се навигае, прави врло благе изгибе, да јахач и не осећа пењање, већ, и ако је будан, чини му се да не .јаше по врлбти, него по равну Косову. Рудничанче иђаше све насатице и љубопитно посматраше. —- Е анатема га било, што је овај коњ! Тако ми цркве — баш к'о инсан!... Учеван, а да гато друго. И право кажу људи да у Србији војска научи коња свачему. Тако и овај поп. Боже ме прости, ка да је с ђаволима, а не у закону и под вијенцем... Прије га двори, а сад му иде ка лађа — ни да се клацне ја тамо ,ја тамо. Е, бага је ово нека поповска рлост! После овога погледа попа, па се јога вигае зачуди кад му спази обисле трепавице. — Попо, а попо! Ти ка' да спавага ? — Ене ти, а гата те је запело ? — промумла поп. — Много сам за тебе чуо! — накани се момче веома се снебивајући и чекајући да га чувени ноп удостоји разговора. — Причају код нас за тебе много. Па ми се чинило да не може бити све онако као гато се казује. А сад...