Nova iskra

Број 2.

Београд, фебруара 1906.

Год. VIII.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Дена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шал>е се Р. Ј. ОдавиКу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мипшпа улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење ноједипих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бро.јеви се могу добити

У мајсторовој кући ! Зар. Р. Попови-ћ

само за откупну цену. —

ечерас је „седење", и вечерас Је рад у кући мајстора Милета у Гњилану... Пасред собе је сточић, на сточићу свећњак са свећом дојаном, за свећњак је врвцом привезан усекач. Око сточића су с радовима: мајстор, његов син Јордан, и чирак Данче. Одмах иза њих седи мајсторова жена Т&да: за нојас је заденула кудељу и иреде сирам оне слабе светлости, која продире између Данчета и Јордана. Код Таде је тагар с ватром и у ватри ћугум с врућом водом, а испред тагара мали послужавник и на њему кутија са самлевеном ка®ом, и друга мања са ситним шећером, две џезве и Филџани — а све то покривено навбзеним убрусићем... У соби је полумрак; осветљен је слабом светлошћу само онај колут насред собе, у коме су ови погнути радници. На зиду се виде сенке њихових глава, али се не мичу с покретима њиховим, већ се слиле у једну велику сен, која је покрила цео зид ; а у углу, на постељи иснред иконе, спавају две девојчице, покривене јорганом. ,ц ) Одељак из нршхове.тке у рукоиису.: »Српска Борија«. чирак = шегрт, ученик. тагар = мангал.

У соби је тишина, уморна тишина. Само се чује Фијукање конца, праскање ибришима, зврјање вретена... а напољу киша пада, пада... Каткад уздахне мајстор Миле... зевне Јордан. зевне и Данче... а вретено Тадино зврји, зврји... — Откад и кад овако радим, — у мислима претура мајстор-Миле по нрошлости; — колико пута ми се набрецао какав бег, спахија, ага, да му за толико и толико дана израдим какав посао, — па кад дође време да затражим зараду — јер се нико неће сетити да ми је сам понуди, — ја онда молим као за милост, за „Вожји атар" да удели што. Па неко ми баци половину зараде; неко замахне на мене песницом, место да ми та рука пружи што је моје; а некоме треба још и да захвалим што ми оставља живот, остављајући ме без зараде. Нећу да се .грешим, иесу сви такви, иађс се и по који добар, али ретко... Кад сам оно преклане 'затражио од Мехмед-спахије зараду за кат одела, он ми баци белу меџидију: „На, — рече: — ово ти дајем онако, а не треба ништа да ти дам". Ја га почех молити, а он мени: „Суз!"... и ја ућутах, сагох главу и уклоних се... А кад оно пре неколико година поменух суз! = ћум!