Nova iskra

— 34 —

АриФ-аги, — згрну се цела чаршија да ме одбрани, те ја једва читав остадох... Назвао сам се некакав мајстор... чак ме и „ћамил" зову!... а мени дође да кунем и мајку, гато ме је родида, и мајстора што ме научио... Алн не, несу они криви — Бог да их прости !... Тако је, турска је сида, њихно је царство — а, ми смо раја. Па зашто смо раја, ако не зато да робујемо!... — Ех, како је у Орбији, какав је тамо рај!... Трајко Јовин прича — ои је тамо радио — да се никоме неће ни пара да закине, већ да се даје свакоме и више но што заслужи. Да му се тек онако: „Нећу твоја пара да остане у мене — грехота је, — узми и ово, — и пружа му — нека ти је алал!"... Па каква је тамо слобода?!... Насред сокака, усред поља... где хоћеш, легни и спавај, нико те ни такнути неће. Неки изгуби новац на путу; одмах га сутрадан зове капетан, пружа му кесу и каже му: „Врој да видиш је ли толико било новаца"... Броји, броји — ни пара не ®али. — „Е сад хајд' у апс, — каже му капетан, — зато што неси чувао!"... Ех, такав ми кажи живот!... А овај наш овде ?!... Уздахну мајстор Миле, па настави: — И Кнез Михаило оте Веоградско кале, истера Турке из Србије, и сад ће, рекоше, да узмо Восну, па одмах да пође на Нови-Пазар, Митровицу, преко Еосова на Приштину, Гњилане, па хајд' све до Бакарног Гумна. Рекоше — па га још нема. Још га нема можда зато, што он хоћо да проба да добије то све с мајсторијом, с политиком, да не пролива крв, — па ако не могне тако, онда хајд' окрени топ... Па зар мало топова има; зар мало пушака има?... У Крагујевцу, и ноћу и дању, и празником и делником, праве се топови и пушке... Тхе, колико сада има!... Па даће Бог да и овамо дође Србија... да и ово буде српско, како је и било. Дочекаћемо ми, дочекаћемо!... Адотле?... Да трпимо — Божја, воља; да трпимо — зашто не? Тако мајстор Миле мисли, мисли... У соби је тигаина, уморна тишина. Само се чује Фијукање конца, праскање ибришима... Тадино вретено зврји, зврји... напољу киша пада, пада... И ветар заФијуче с кишом и стаде ударати у хартију, којом су прозори олепљени... Хартија зашушти, местимице се угибаше, као да би попустила ветру, и брзо је окваси. Сви се окренуше прозорима и погледаше у хартију — ситне капљице удараху час јаче и чешће, час слабије и ређе... — 0, о, баш врне киша! — нроговориће мајстор Миле. — Врне, — потврди Тада. — А како ћу ја да идем кући? — упитаће чирак Данче. Камил = необичан вегатак. делиик — радни дан. врие = иде, пада.

— Лако ћеш ићи. Кад престане киша, упалићу Фењер и отпратићу те, као и други пут. Самога те не пуштам: неје ово Србија... Но, ,још је рано за идење... А камо, камо да прочиташ што?... Вечерас неси ништа читао. — Шта хоћеш да читам? — упита Данче. — Читај шта хоћеш... Житија си читао; читао си Васојевић-Стеву; читао си Вановић-Страхињу; читао си Женидбу Душанову, а читао си и Боланог До.јчина... Хајде читај Л.еку капетана, читај Леку... Спава ли ти се, а? — Не, не спава ми се, — и трља очи. Јордан погледа у Данчета и сам поче трљати очи. — Хајде, мори! Остави то вретено и пеци ка®у... Донеси најпре овима што, да се раздремају... Еад год би било у вече „седење", мајстор би то само казао Тади, а она воћ зна шта треба спремати. Некад ће скувати кукуруз, некад пшеницу; некад ће изнети из сламе дивљаке крушке гњиле, а некад дрењине гњиле... Принесе Тада чанак пшенице неизгњечене, па приђе тагару, ратпчепрка ватру машицама и стресе се: — Ух, ала је хладно!... — Богме и време је: Митров-дан прође. — Каква је ово киша... као да је снег! — Јесења киша таква ,је... Ва то време Данче скиде с ра®а песмарицу и стаде превртати листове, тражећи песму. Тада усу воде у џезву из ђугума, откри прибор ка®ени да прави ка®у. — Де, најпре једите ншенице — раздремајте се, па онда читај! — рече мајстор и сам извади кутију и поче савијати цигару. — Ех, кад би знао још и да отпеваш што!... Ама нека, нека... Доста је и читање, доста... Да ми је Јордан научио толико!... — Е доста ти, доста! — изађе из стрпљења Тада. — ТПто си окупио дете непрестано: све то, па то! А зашто ти неси научио књигу! — Добро, добро, — прекиде мајстор Миле... Хајде да слушамо песму... Данче чита... чита

Кад с' обуче Краљевићу Марко, Уд'ри чоху и уд'ри кадифу, И на главу калпак и челенку, И на ноге ковче и чакшире, Сваки чифти од дуката жута, И опаса сабљу димискију, Златне ките бију по земљици, У злато је сабља обливена, У острицу остра и угодна; А слуге му коња изведоше, Оседлали седлом од позлате, Покрили га чохом до копита... — Еј, Краљевићу Марко !... — викну мајстор Миле. — Бабаџан!... бабаџан !... Такво одело да видим, такво !... бабаџап — јунак.